Дело

ПИСМА ПЗ ПИША 13 — Госпоја, не ли знаш. дек онај који не знаје туђо да почитује не си може негово (своје) да милује ? Па и на нас је смешно нешто ваше, ама која си је хак-ханума (права госпођа) и која има овден — ту се куцну по челу — колико требе да има, неће да се смеје, па још оволико ач’к (отворено) — зира неје убаво. Ова се окрену мени и рече : Ала је дрска и глупа ! Како могу да се не насмејем овоме чуду и варваризму ? — Остави их, рекох ја. А ко љуби и чува обичаје своје вере и народа кад је далеко од свега својега — лепо је. Истинаг ово су турски обичаји. . Ал’ најбоље нам је вечерас ћутати. Моја пријатељица мало поћута, па рече : — Тако је... Ал’ да си видела ономад неколико њих код госпође М., и ти би вечерас била друкчија. Разгледајући слике у албуму, погуркиваху се; видевши бисту нашега песника Н., кикотаху се. Та чега ти није било... Уображене су, подсмевџике и глупе. Ја, их мрзим. . — Па оне не знају чаршијски ред, нису цивилизоване, зато се нећемо угледати на њих, рекох озбиљно. После се осмехнух и додадох, али врло, врло тихо : Ако се баш нечему малко и насмејемо, не морамо, што рекла ова кадуна, ач’к. Пишем ти, џан м, пишем свакога боговетног данка, а ти не дајеш од себе аваза никако ! Не говориш радујеш ли се писму моме; не казујеш добро ли ти гшше ђаче самоуче. Дерти би ми спопали срце да их не терају ово неколико речи: «Татли гугута неће прогугутати док не умукне булбул.” Ћутиш као побожна мусломанка преко моста. Она не говори прелазећи преко моста на земљи, да би могла прећи преко онога танког као длака (срата), поврх пакла што у џехнет води;1) а ти ћутиш, да не би прекидала свога мухабетли-доста. Је ли џан’м, џигер’м ? VV Једанпут прелазећи с једном старом будом преко моста чудила сам се што ми на пжтања не одговара; кад пређосмо рече : „Ако друго прозборим не могу прећи прека срата — Богу сам се молила.“