Дело

Г. Е Л Е Ш К Е »29 духом него и личпостима које га приказиваху, није могло трпети с гарашааском кућом, Док је Ми.т. Гарашанин био, колико то у опште може бити у Србији, оџаковић, али се врло мало отимао за материјално обезбеђење своје и својих ; тадашњи су његови противници гледали насвојулпчну вредност али се много бринули да начине себи, не сјзјан али удобан, домаћински кров над главом. Док је Гарашанин долазио на власт с програмом да изврши политичкв идеје које је родом и васпитањем добио; они су истицали народнепрограме,правилп се заступницима скога сељака и мајстора, али, и ако дуго на власти, нису за собом оставили пцкакога позитивнога рада у том правцу. Гарашании је хтео уносити у Србију Европу и њене, често већ несавремене, институције; они се начинише чувари онога нациопалво-орјенталног конзерватизма, коме беше девиза: урадити што мање у јавном животу, са што мање средстава и жртава, а завући се у своју кућицу. Гарашанин је хтео централисану државну власт, наподеоновску, која ће се свуда осећати, покрећући све и регулишући па и угушујући где би се нашло да треба; они су хтели да она одржава „постојеће стање“: отуд с њим онолико интелигентних, често спремних, виших чиновника; отуд у њих толико цолицајских духова који само знају спречавати живот. Гарашаниново друштво хоће цркву модернпју, шприх погледа на улогу вере и свештенства у народу и држави; они хоће јерархију која ће помагати њих и њихову политику. Гарашанин је био предиспонован и у спољашњој политици не бити противник „Европи“; онп опет Русији, — на ту су их православну земљу упућивале и њихове везе с домаћом јерархијом и што је то била традиционална српска политика, на пм није требало ништа мењати. Док је таки систем владао, Милутин је Гарашанин живео на очевинн у Гроцкој, бавећи се домаћом економијом. Кад је 1876 Србија заратила, бпо је, као артиљериски капетан, командант чачанских бригада 1 и II класе на Јавору па 1877—8 год. помоћнпк шефу штаба тамошње војске. Иначе Је прво време провео мирно код куће. Али политичкл се систем у Србији Поче љуљати, и то с две стране: озго и оздо. Како српске владе нису падале само пред скупштинама, колебање, које услед тога настаде, даде маха опозицији, која се у земљи беше нагомилала против система, те поче добивати израза иснаге. Али у тој опозицији не бешевише еам Гарашанин са својпма. Нове друштвенополитичке струје из Европе налажаху себи земљишта у српској занатлиској и сељачкој демокрацији. И разви се барјзк слободе. У име опозиције систему, а услед збиљскога осећања потребе за модернијим институцијама, за слободнцјим животом, 8а већом законитошћу, скупише се под тај барјак многи елементи. Гарашанин је био један од првих бораца. Као опозициони кандидат буде 1874 године пзабран за посланика среза грочанског, али већина—поништи његов избор, ипак он настави борбу неуморно, нарочито цосле прекида за времена ратнога. 1880 године беху се већ сви владини противницп удружилп и окупили, те јој у народу толико убили поверење, да је још живела само од потпори и поверења кнежева. Кад дође време те јој се и ово отказа, она паде без потреса у земљи, а нова влада буде поверена опозицији (19 октобра 1880): у кабинету Иироћанчеву беше Гарашанин министар унутрашњих послова. Нова скупштпна, слободно пзабрана, беше састављена готово од самих противника пређашњега система. Иоче се ново доба под ваставом наиретка, слободе, законитости, просвећености. Али, мало је тако трајало. Владалац се не мишљаше одрећи згода које његовој власти пружаху устав и закони оборенога система, те њу и егзекутиву чињаху готово неограниченом, и у брзо се поче борба око тога. .Вуди, који с народне стране дадоше поклич у том правцу, скулише се под барјак радикалне интелигенције. Гарашанин са својим друштвом прими учешћа у тој борби, али нротив тога иокрета. Уза њ стадоше готово сви остаци старе олигархије и представници старе конзерватпвне бирокрације, па се стадоше прибирати сви еломенти којима је радикални програм био сувише демократски илп који, нредвиђајући да новој странци цредстоји тешка борба и велике жртве, нису имали довољно снаге и одлучности. Гарашанин се начинп оличењем борбе са радикализмом, те сву снагу окрену на њ. Али у томе, доста природно, остави незаштнћене све своје остале позиције. Од тога времена Гарашананова странка није могла внше имати корена у народу... Тако је Гарашанину од 1883 до 1887 одузиман или повераваи један или други државнп посао и служба, како је кад требало (најпре је послан за посланика у Беч, иосле му је 1884 поверено председништво минпстарства те се на том месту затекао кад је оглашен бугарски рат, итд.). У томе се истрошио и он и многи његови, даровити и спремнп, другови. А Гарашанин је, и ако без особитпх државничких особпна, нмао лепих дарова: сплу уверења, бујноет мисли, речитост и кад говори и кад пише. 1887 године доживео је Гарашанин да краљ пружи руке и повери владу обема противницима његовим: либералима и радикалима. Од тада је тек смрт учинила крај његовим разочарењима и лутањима; мирећи се с једним, од других би се противника бранио безоббирно, често изазивачки, на све стране. Па ипак, као год што више није могао одлучно иоћии без застајкивања потражитиполитичке снаге на једином месту где је стално има — V народу и његову поверењу, тако се никад од њега није могао учинити човек који ће из ниских материјалних побуда слушати и радити оно што му каже.