Дело

КРИТИКА II БИБЛИОГРАфИЈА 467 — морају се хтели не хтели аутоматски кретати у том нравду: мора.ју гледати на све што се дешава у животу само кроз медијум тих својих интереса и вршити са свим несвесно и нехотично оно што им онп налажу....“ Ето на шта се свела, на крају крајева, ФилосоФија и наука у природном развитку своме. Човек је аутомат, којега као лутка крећу љегови свакојаки интереси и који му диктирају да он „са свим несвесно и нехотично“ ради оно што му они налажу. Истина овоме правилу философском које је видео и оценио г. Миловановић по својим верским, умним, моралним и политичким својствима стоји на супрот друго .једно његово тврћење у Речи у напред по коме се: умни и морални организам човеков развпја и расте асимиланијом умног и моралног материјала из социјалне сво.је околине, која је опет сасвим инстиктиван и ненамеран производ људске расе, и из кога умног и моралног медијума црпе сваки оно што захтевају његови умни и морални апетити, те истинити и карактерни људи асимилују отуда оно што се слаже са захтевима њихове умне и моралне природе, и обрнуто! Али то не мари ништа. Ми смо већ у Престоничким Писмима видели, да г. Миловановић није у најбољој љубави с логиком, а ова љегова расправа даће нам такве примере и још више. Да зађемо сад мало у саму расправу и да се позабавимо неколиким мислима и погледима њеним. Видели смо, пре свега, да је за нашега ФИлосоФа ништавна сва људска ученост и да је инстиктивна и ненамерна умност људскога рода и врело и критеријум свега људскога знања и све људске учености која то знање квари и „истура“ својом ученошћу н удаљавањем од — неписмених и неучевних људи. Ову своју основну тему писац проводи кроз целу расправу у разним облицима и варијацијама. Овај, дакле, нови Русо зове свет н људе да се врате природи, да батале сву ученост и да не кваре и „истурају" прнроду и инстиктивну и ненамерну умност. Философија и наука не могу ништа створити ни и.зумети шго људи и иначе не дознаду својим инстиктом и својим ненамерним нскуством. Оне само региструју то инстиктивно несвесно пскуство људске расе. Декарт, Чајбниц, Сниноца, Каит, Хегл, Дарвин, Хелмхолц, Маркс и т. д. и т. д. иишта нису пронашли и створнли. Њима наш фијософ највише доиушта да су били посредници „у промету умних, моралних и религиозних добара, која је човештво створило вековима“. Они су само представници оног напретка „који