Дело

КРИТИКА II БИБЛИОГРАфИЈА 401 тању“, али то иравда веома збуњено: ,... наших домаћих извора нз тога доба има тако мало, да се из њих не може добити ни најосновнији нацрт“, и ,...јер нити центри рада нити директива у свеколиком послу беше (ваљда: не бехуУ) на сриском земљишту4*. Другим речима: писање историје једнога народа немогућно је без домаћих извора! Ако г. Томић доиста мисли тако, онда бисмо га лепо замолили да нам каже шта би нам он могао испричати из бугарске историје, која је данас — узгред буди речено — у целини боље обрађена него српска, само на основу домаћих извора? Што се онога другога изговора тиче, могли бисмо му обратити пажњу на историју Визангије и других, мухамеданских, држава на истоку за време крсташких ратова, о којима се може данас доста причати и ако нити центри нити директива за оне догађаје не беху на Истоку него баш на Западу. Да се о српском народу може на основу досад познате грађе говорити, довољно је да наново споменем напред споменути чланак Ч. Мијатовића „Пре триста година“, који као да г. Томић није имао у виду кад је писао ову своју „студнју“. Тамо је г. Томић могао видети набројене све изворе из којих је Мијатовић црпао грађу за свој рад. Па зашто г. Томпћ није потражио и проучио те изворе? Да је то урадио пажљиво, доиста не би написао тврђење да су „јако развијени посебни интереси, многе животне навике и тренутно расположење код појединаца или и код читавих племена (јамачно мисли српских), једних према другима, били толико моћни да су у најиотребнијем тренутку могли омести сваки покушај одбране заједничких интереса од Турака*. (страна 2.) Ове речи показују да г. Томић није довољно размишљао о ондашњпм приликама на Балканскоме полуострву, а посебице о стању у српскоме народу, Може се рећи никад се Срби, који још вероваху у Христа, не осећаху тако морално уједињени, као у 1(3., 17. и 18. веку, када их све скупа и скоро све подједнако стезаху турски ланци. Што се ипак сви заједнички не дигоше против Турака, објаснио је то унеколико и тачније Ч. Мијатовић: „...административна иоцепаност срнских земаља у турскоме царству била је једна нова сметња великом н сложном дејствовању народа на своме ослобођењу. Мрзости дубоке на турску владу било је свуда, и свуда је било ватрсног одушевљења и одважности гинути за веру; али није било вођа који би овом растурању народне снаге дао правац и јединство, није било материјалне једне средсреде око које би сс сва народна снага сложити могла, иа да дејствује заиста као снага“ („Гласник“ 36, стр. 183). Ако г. Томић мисли да Дело књ. 27. 26