Дело

402 Д Е Л 0 није овако као што каже Мијатовић, требало је да изиде на среду са разлозима. Сем тога што се г. Томић занео нричањем догађаја на западу који су имали незнатне или никакве везе са српским народом, и што често хоће да искаже понеко тврђење које довољно не доказује или које је, шта више, нетачно, г. Томићева књига има један још значајан недостатак. Г. Томић је некако чудно издвојио време од 1592.-1614. године за себе, ио њему нрича никако се не обзирући на раније догађаје, који нису могли бити без икака утицаја на догађаје о којима је он хтео причати. Покрет српскога народа с краја 16. века веома се тешко може потпуно и тачно схватити, ако се лепо не проучи живот српскога народа од како паде под Турке па до краја 16. века. Сем тога има момената у историји српскога народа, чији се утицај осећао још крајем 16. века, а који су ностали много раније. Тако је нешто, н.пр. тежња западнпх хришћана да подигне балканске народе против Турака. Та је мисао поникла на Истоку у Византији у времену друге половине 14 и прве 15 века, и њу је после запад, ради својпх рачуна, прихватио и одржавао, особито иапа н Млечићи, дуго после, кроз свс време српског робовања. Да је г. Томић на овај Факат обратио пажњу друкчије би напнсао реченицу која сада код њега овако гласи; „Мисао о општем покрету Хришћана на Балканском Иолуострву и о њихову ослобођењу од Турака, крајем XVI столећа, није поникла код њих самих већ на западу“. Из овакс реченице читалац може извести погрешан закључак: да је мисао о покрету за ослобођење хришћана поникла на западу, п да је та мисао ионикла крајем 16 века. А то г. Томић није ваљда хтео рећи. И још бисмо врло много примера могли наврстати, из којих се са каком јс новршношћу израдио г. Томић ову своју „историјску студију“, али то би нас одвело п сувише далеко. Да спомепемо само још нешто. Напред је речено како је г. Томић сасвим изгубио из вида патријарха Јована и његов политички рад; како је овај „духовни старешина“ за кога г. Томић каже да је у раду на покрету хришћана нротив Турака био „највише ангажован“, остао сасвим нејасна личност и ако је његовим именом крштена читава исторнјска студија г. Јов. Н. Томића. Њсгове су везс са ондашњим догађајима тако мало објашњене, да сасвим можемо рећи да, после ове студије, мање смемо о пагријарху Јовану претпостављати од Руварца, који за учешће Лованово у ондашњим догађајима овако говорн: „Тада, то јест од г. 1592. до 1614., био јс, као пгго знамо, Јован архијепискон и