Дело

ПОЛИТИЧКА ХРОНИКА 389 Сем тога, право гласања је проширено а надлежност Думе знатно увећана. Манифестом од 5 августа биле су нредвиђене две врсте гласача: једни су нмали непосредно други иосредно право гласања. Непосредно бирачко право имали су велики носедници, бпрачп но градовнма са високим цензусом, повереницн сељачких груиа. Посредно бирачко право имале су извесне друштвене категорије, али је и оно било скопчано с доста високим цензусом. По овоме систему радници по варошима не би ни нмалп својпх нредставника. У њему се обећава да ће у изборима народнпх представника учествовати и оне „класе становништва које сада немају никаквих изборних ирава“. Надлежност Думе, која је према манифесту од 5 августа била само саветодавно тело и пред коју су се морала износитн само питања извесних категорија, знатно се проширила. Из царевих речи „поставити неколебљиво правило на никакав закон не може задобити силу и важност без одобрења Государствене Думе“, излази да бп ова скупштина требала да има преимућства и надлежност парламента у уставним монархијама. оа министра председника одмах је наименован граф Ннте који је у своме пзвештају цару изјавио да треба укинути све ренресивне мере „иротиву дела која непосредно не угрожавају друштво и државу“. Ђенерал Трепов престао је бити диктатор Петрограда; а зао дух царев, К. Победопосцев, адвокат неба и и овлашћени тумач Бога, даје оставку. Политпчки кривцп, шака људи који мисле, раде, пате и спремају будућност, помиловани су. Али све ове концесије у овоме тренутку нису могле донети умирење стога што либерални елементн н нису били више господари покрета. Да би се сва обећања у царевим манифестима остварила потребно је било, пре свега, да се земља умири. Цео покрет је већ био у рукама најекстремнпјих револуцнонара који су тражили да се одмах уведу реформе које су за сада неизвршљиве. Они су хтелп да се одмах сазове скунштнна изабрана једнаким, непосредннм и тајним гласањем; слободу речн, штампе, зборова, удружења н штрајка; осмочасовни раднн дан; земља да се подели међу сељаке; и да сувоземна поморска војска сама себи бира зановеднике. Онн се нису задовољавали нпкаквим обећањнма, ни манифестима, нитп простнм смењивањнма личности у владн и админнстрацпји, и покушалн су да организују револуцију. Поново се нокушава општи раднпчкн штрајк који не успева; иоштанскн н телеграфскп чиновннцн опет на-