Дело

ОПШТИНСКО ДЕТЕ 7 Најпосле се неко од гостију ражали на дете, те умири све и узе да га испитује: • , —-Знаш лл име томе господину? — Не знам — одговори Сима кроз плач. — А где те је он нашао? ; л— Овде, пред вратпма. Ја стојим па гледам а он ме пита: ^ГТли јео мали? Ја кажем: би, а он ме узе за руку па ме уведе. Други један гост, који је раније био ирактикант у полицији, уздиже значајно кажипрст у вис и рече: — Овај мали лаже, он је у споразуму са оним. У њему ја назирем будућега коцкара. — Чиј си ти? — опет ће узети реч први гост. — Ја? — учини Спма — ја не знам. — Како не знаш? Ко ти .је отац? — Не знам. — А мајка? — Не знам. — Шта кажем ја дакле? — утури се опет други гост, бивши практикант. — Видите ли како је препреден. Он је препреден. Предајте ви њега позорнику. Дозваше позорника број 371, и објаснише му у чему је ствар. Малога Симу прође језа и ударише му сузе на очи кад позорник спусти руку на његово раме. Дршћући и цвокоћући од зиме и страха, он пође низ Теразије ка Уирави града, осврћући сејош једнако успут неће ли где срести или опазити господина са лимуновима. Он још никако није могао разумети шта се то са њим збило и од куд је то тако велика кривпца што се господин са лимуновпма мало подуже задржао. Стрпаше га у полицији у једну подземну собу, где нађе пуно разноликог и чудноватог света, међу којима је он ипак био најмањи. Он се према свакоме понашао учтиво, старијама је љубио руку, млађе је питао; где је он то сад, и у опште тако се кретао, као ђак кад га -први пут уведу у школу. Нешто од силних утисака којејетог првог дана свога новога живота побро, а нешто од утисака које су на њему оставиле касапске шаке, он је био врло уморан и слатко је заспао, као у материном крилу. Сањао је, разуме се, страшне снове. Као, он узјашио на једну велику, здраво велику виршлу; о врату му виси торба пуна рена а на глави му капа од лимунова коре. Па као он каска, каска на оној виршли и путује