Дело

ТУМАЧЕЊЕ фиЗИЧКИХ И СОЦИЈАЛНИХ ПОЈАВА 25 ност експоненте преламања са таласким дужинама светлосних зракова. Примера има безброј да су сви емпирички закони апроксимативни. Из тога, што се све теорије асимптотски неједнако приближавају истинама правим, то и верификација емпиричких закона на основу хипотеза извесних теорија не значи бог зна шта. Теорије по себи садрже извесне невероватноће и тумачења емпиричких истина на основу њих дају резултате такође онда, по све апроксимативне. Ово вреди за емпиричке законе: Џулов и Мариот-Гејлисаков. Први казује: да је енергија у гасова функција температуре, а други: да је однос између производа из притиска и запремине и температуре сталан. Опажањем се доказује да су ови закони у првој апроксимацији само тачни. Ако се пак основне једначине термодинамичке хоће на ова два закона да ослоне за даље дедукције и експликације у топлотним појавама онда је без велпког доказивања јасна апроксимативност свих наших даљих извођења. Ако се пође од тога, да су основне термодинамичке једначине независне од сваке теорије о топлоти, што је немогуће усЕојити до краја, онда би наше веровање у извођења, ослањајући се на поменуте емпиричке законе, било доста вероватно истини, но ако се и основне једначине из топлоте доведу у везу са кинетичком теоријом гасова, која почива на силама централним, онда је јасна сумња у све дедукције, јер је ово са две етапе несигурно. Извођење другог термичког закона може бити из прве једначине, из израза одржања енергије. Ако пођемо од тога да су Q и u функције температуре Т, Т функција два параметра х, у извршимо деобу са Т једначине 1 и интегришемо но циклусу АА имаћемо: V dQ -f- Adr = du

1 == — A \ (Mdx + Ndy)