Дело

4 Д Е Л 0 душа божанствене паравп, вјечнто траје. Вјера he јој нестати кад дође савршење, кад се звијезда врати сунцу, кад Отац загрлп спна. 2. Познато је да цркве и свештепства дпевице спадају; све пм се то више ори царство доље низ стрмен иропастп. Данашња поснјешна п слободна дјелатост људскога разума бистро каже да се сијече и раснада богословни, догматнчки заплет, који није само одметнут од слободна испитивања, него и од саме вјере, што вјера — будућ да је љубав — пе трпи насиља, ненаравностп, него хоће да људи разумно и слободно вјерују и папредују к Богу, сврси својега живота. Вјера, љубав, наравно долази од Бога; у себи имамо тачна иравпла својега живота, за то нема ,нити може бити на свијету властн да управља вјером и душом. Савршено је све што нам доходи од Бога. Ово је најбољп доказ да цркве и свештепици нпјесу ни од какве потребе ни вјери, ни души. Богом је све пупо; он је вир, нредмет и сврха вјери, за то њој нема особита облпка, мјеста и времена. Ове тјесноће њој се не пристоје. Имајући ја у својему духу вјеру, Бога, свуд и свеђ — од свакога независан — оејећам Бога. Свуд сам и свеђ његов. 3. На вратима од сваке цркве стоји свештеник, и онијем што онуда проходе говори да уђу, да је само ондје спасење, да је ондје само Бог. Негда су многи улазили у свештенпчку цркву, али их данас мало улази, и они што кадгод уљезу не нађу Бога, јер ко га нема у себи нигдје га неће наћи. А ко га има и ћути у себи, није му тријеба да га иште изван себе. Многи од онијех, што нехају за попа и за цркву му, ћуте Бога у себи и к њему се величанствено, славно, у себи подижу, газећи своје нечисте етрасти, и витешки се опирући свијету, који у њима нема ништа. Духовнп је човјек својијем нскуством увјерен да Бог спновима не говори преко рођеннјех свештеника, него се он њима јавља нарављу и унутрашњијем надахнућнма Они му у себп чују присуство. Давид је говорно: „Небеса казују славу Божију, и дјела његовијех руку гласи свод небески“. Па прожет