Дело

418 Д Е Л О тако поносна на комаде, више мање добродошле, које би срели у хартијама свога сина спремајући собу ! Ту је била и фотографија његова оца, меланхоличног лица које је алкохол изео. Врло често је Рене мислио да је наследио од тог несрећног човека тајну слабост своје сопствене воље. Али, тога дана после забаве, није био расположен да размишља о жалосним кутовима свога живота, и с детињском радошћу удари два-тои пута у подшзмеђу своје постеље и зида. Тако је он звао Франсоазу, изјутра, да му ова ваљана девојка дигне завесе и капке на прозору. Место служавке, уНе Емилија, и, кад се дигоше шалоне, млади човек примети мило лице и осмех своје сестре, осмех пун најповерљивије радозналости. „Тријумф“... одговори он весело на немо питање Емилијино, Млада жена удари рукама као девојчица ; она седе у подножје постеље свога брата на једну ниску столицу, и улагивајући се рече му: „Устаћеш доцније... Франсоаза ће ти донети каву. Добро сам рачунала да ћеш се пробудити око десет часова... Баш сам смлела кафу кад ти лупну. Биће ти сасвим свежа...“ Како Оверњанка yl)e, држећи у својим дебелим црвенкастим рукама мали порцулански нослужавник, Емилија продужи : „Хоћу да те ја послужим; Фресно је узео на се да одведе Констена у интернат.. . Имамо времена, реци ми све...“ И Рене мораде поновити причу о синоћним осећајима, не изостављајући ништа. — „Па шта каже Клод Ларшер?“ упита га сестра. „Какво је двориште у здању?... А какво предсобље ?... Какву је хаљину имала кнегиња?...“ И она се смејала фантастичним упоређењима Г-ђе де Сермоаз. Она ускликну: „Гле, роспије!..." кад чу за заједљивост колегине жене; ругала се незнању Г-ђе Еторел; огорчавала ју је свирепост Колетина, а кад песник поче да описује грациозни профил Г-ђе Морен и да јој излаже њена ћаскања за столом при вечери, она зажели да захвали дивној жени, која је, на први поглед, умела да тако запази њеног Ренеа. Навикнувши се већ годинама, да живи једино срцем свога брата, постала је најопаснија повереница песникова. Она је имала исту природу уобразиље као он ; ону уобразиљу уметника заљубљеног у све што сија; и она јој се предаде без и најмањег обзира, пошто је то било за рачун другога. Постоји једна врста безличне неморалности, својствене женама, а то је неморално код мајки, ,сестара и љубазница. Она се састоји у томе што се не осећају