Дело

Л А Ж И 423 превода енглеских романа. Она је седела у томе тренутку поред. прозора, пишући за неким округлим столом с једном ногом. Један речник повлачио се поред њених ногу, у иапучама, којима је она, ради веће угодности, изгазила оквир око пета Чим виде Ренеа, скупи своје хартије и књиге. Она штуче, али ипак не могаде сакрити своје неуређене косе, своју собну хаљину, у чијем струку није било свих дугмића. „Извиниге ме, господин Рене,“ рече она смејући се, „ја сам као неко чудо и морам се склонитн.“ Младић седе и стаде посматрати одају, добро познату му, чија једина оригиналност се састојала у низу акварела које је чиновник исгшрао у слободном времену после канцеларије. Било их је дванаестак: једни су представљали пејзаше, студиране по шетњама недељом, други копије извесних слика драгих машти чиче Офарела, и то беху, баш, слике као Изгубљене И л узије од Глејра, које је Рене с модерним укусом мрзео највише. Једна филцана простирка с избледелим бојама, шест столица и канабе с навученом саргијом, довршавали су намештај ове собе, некад драге песнику као симбол готово идиличне простоте, али која му се сад морала учинити двапут одвратнија због душевног расположења, у које је дошао и због горчине којом му г-ђа Офарел рече, мислећи да је врло фина: „Е па је ли било весело, синоћ, у вашем лепом свету?“ И не чекајући одговор, продужи: — „Ваш Г. Ларшер посећује ли дакле само људе који седе у засебним кућама, и имају фијакер и све ?... Човек чује од њега само приче о кнегињама,. бароницама и принцесама !... Еј! Није он толико одмакао, он који је пре десет година... „Мама...“ прекиде је Розалија гласом који је преклињао. „Али зашто он увек безобразно гледа?“ продужи стара госпођа ; „да, гледа вас као да вам хоће да каже : сироти ђаволићЗ (Наставнће се) С ФРАНЦУСКОГ ПРЕВЕО М. М. У.