Дело

10 Д Е Л О На часовнику у дворишту изби три сата. — Хајдемо у библиотеку! — рече Секулић своме другу. — Зар ти није жао овако лепогдана? — одговори му философ. — Књига природе је широм отворена. Хајде у Природу. Чедомир, као добар Србин, једва дочека овај изговор да не ради ништа, и приста. Они пређоше трем. Један стари човек, који је стајао у удубљењу неких укинутих врата и продавао погачице, поздрави их, по свом обичају. Они се дохватише шешира и изађоше на улицуАли тек што се спустише низ неспретне степенице старинске зграде, кад Секулић заста, као задржан нечијом снажном руком. Иза првог угла појављивала се једна млада девојка, с мушким шеширом на глави, угаситим очима под шеширом — и руменим вратом у коректној мушкој крагни. Плав прамен косе сакривао је њене уши до половине. Млади човек задрхта кад примети своју познаницу од пролетос, малу паланчанку пуну одушевљења, писца свих драгих карата и писама које је летос добијао. Она га је такође била приметила. Црвенила се, гледала га весело и смешила се. Њен осмех се расипао до подвољка и првих праменова косе. Њени зуби сијали су испод румене, свеже усне као дрво под покислом кором. Зграда Велике Школе бацала је дебелу сенку чак преко улице. Даље од ње, по једној пијаци, око неких сандукв и покроваца, скакутали су сунчеви зраци. Небо је било ведро. Тек понеки облак био се зауставио у мору отвореног плаветнила као санта леда. И по околним кућама било је доста светлости. Али шта је она била према светлости која пуче пред очима младићевим кад угледа своју драгану! Све се изгуби, потону у неку сребрну прашину, у маглу дијамантског праха, пред сликом девојке, скромне и лепе, стидљиве и природне. Тајеслика препоручивала молигву, давала опроштај, угушивала себичност, будила све умрле врлине. Секулић нађе једва времена да каже Зарији: Пардон... Имам посла. До виђења! — и већ се нађе пред девојком, стидљив и он, збуњен, светлих очију, уздрхтале браде, згрчених прстију и с грозницом по целом телу. Шта су они тада рекли једно другом ? Да ли су застали или ударили лево? десно? Шта су тада осетили? Ко то зна.Ј Ко ће то рећи ? Ни они сами не би умели казати. Младић се сећао