Дело

СТОЈАН ЧУПИЋ 41 Заждио лулу... у даљину гледа. А ми, кб гладни за плијеном вуци, Мислећи: тај ће жив да нам се преда! Јурнемо на друм с оружјем у руци : — „Предај се рајо !“ — „Сад ћу, Турци орже!“ Рече он мирно затим лулу смаче, Гурну за појас, дизгин хитро трже И коња оштром бакрачлијом таче... Пропе се дорат и помамно скочи; Истрже јунак из појаса палу: К6 двије муње сијевнуше очи Сељак се мирни претвори у халу! Прасак и тутањ... Страх завлада умом Пред брзим махом палошине ледне. Двојица од нас — кукавице једне Стругнуше прашним и широким дру.мом... Шта је све било даље у том часу О томе не знах ни онда, ни саде Сјећам се само: прах ми очи засу И помрчина на свијест ми паде.. . Но кад прогледах — а шта бих вам крио : Отад ми оста и грбача ова Сам крвав јунак крај мене је био И дизао ме из једнога рова. Два моја друга — два леша — у праху И крви својој лежаху, без глава. „Милост, јуначе!“ рекох ја у страху, А он ће мирно: „Случај те спасава!“ „Иди, Турчине, па се кући хвали, Како те смјерно дочекала раја, Каку сте срећу на мегдану брали Вас пет с Чупићем из села Ноћаја!“ Т. Ђукић.