Еволуција радничког питања

ваца; други су радили чистије и духовније, „господске 1 ' послове, по уредима, и имали су илузију господства; трећи су, најзад, заповедали радницима као инжињери, пословође, шефови радионица, директори фабрика, рудника, саобраћајних и трговачких секција, те им је било зазор да себе убрајају у радничку класу. У великој мери, то је још и данас случај. Нарочито је тако било до рата. Од 1914 до 1918, цена физичког рада је необично порасла, услед оскудице у радницнма: „предрасуда белих руку“ показала се шупљом и бесмисленом. Услед нагомиланости школованих и полу-школованих људи, почело се говорити о „интелектуалном пролетаријату“ и о његовој позлаћеној и свиленој беди. Све је то допринело да су се, још више него пре рата, ове категорије почеле сматрати деловима радничке класе, који имају истоветне интересе са телесним радницима, не само са квалификованим већ и са неквалификованим. Ако је било потребно толико времена и напора да се социјално подигну они који су се налазили испод нивоа радничке класе, исто је тако било тешко да се на тај ниво спусте они који су били изнад њега. Има неколико узрока који чине да се извесни људи не сматрају радницима, и ако продају своју радну снагу и од тога живе: 1) чист рад се више цени него каљав и прљав; 2) нскључив или претежан рад духом има преимућство над телесним радом којим се баве радници; 3) рад у канцеларији, за столом или иза шалтера, сматра се као отменији од онога у радионици, међу машинама, у лупи и прашини; 4) ко надгледа друге, или заповеда другима, осећа се вишим од оних који су му подређени. Сви ови елементи чине да виша категорија добија разне посебне тнтуле, и њеним члановима се даје назив „господе", док се они нижи зову просто мајсторима, радницима, слугама. Тако се, у социјалном погледу, данашње друштво најпростије дели на три велике категорије: „господа“, „радници“ и „сељаци". Већ на први поглед, по оделу, по спољашњем изгледу и по држању, лако је сваког човека оценити у коју од те три категорије спада. Најпре су пристали да уђу у радничку класу и да се сматрају пролетерима људи запослени у финијим, чистијим и духовнијим занатима: кројачи, часовничари, штампари, и т. д. Они су се први почели организовати и борити за своја права, али је у њиховим удружењима још дуго преовлађивао цеховски (еснафски) дух искључивости према другим позивима, суревњивост и међусобно неповерење. На простије, нечистије и грубље занате гледали су са висине, и ишли су за свој рачун. Тако се савез штампарских радника још и данас у нашим земљама у главном држи по страни од других синЈош теже је ишло са трговачким помоћницима, који ' Фр,бе држе за елиту, скоро за господу; томе их подржава да могу са мало капитала и са робом узетом на кредит