Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

196 _ ЈОВАН РАДОЊИЋ, „ГУВЕРНАДУР НАД СВОМ ЦРНОМ ГОРОМ“

у своје руке световну власт. То потврђују и ДКокел (стр. 284.—286.) и Ленормат (стр. 358.—854.), који од тога тренутка не зову Радоњића друкчије него „регентом“. И Ровински вели (стр. 596.—599. 747.—748.) да је црквена власт била потпуно притиснута влашћу гувернадуровом. Тај „притисак“ наскоро се осетио у спољашњим односима Црне Горе.

Да би се отресао тога „притиска“, владика (Сава хтео је да пошље у Русију само своја два сродника: Шетра Шетровића, сада већ архимандрита, и сердара његушког Ивана Петровића. Али збор црногорски постави на чело те мисије баш Јована Радоњића, тувернадура; те се тако митрополитово изасланство претвори у народно, које је послато у Русију по народном послу. О тој мисији сам Петар Петровић, у једном писму којеје писао доцније као митрополит, овако говори: „...да приступимо царици Катарини П због некијех народнијех потреба. У течају шестомјесечнога нашега бављења, у Петрограду, ми смо више пута молили преко књаза Потемкина, да нам се допусти виђети царицу, али не. само што не бисмо срећни виђети царицу, но и Њ. Ов. књаза Џотемкина виђесмо само три пута. На посљедку принуђени смо били, бев икаквог успјета у нашем дјелу, оставити Петроград и вратити се дома, чега ми никада нијесмо могли очекивати“ (М. Драговић „Русија и Црна. Гора“; „Гласник“, 12., стр. 228.).

Како и зашто ту црногорску мисију нико у Петрограду није хтео да прими, него је доживела што никада није могла очекивати:

(О. Милутиновић тумачи тај неуспех суревњивошћу између љубавника царичиних Потемкина и Зорића. јер је овај протежирао црногорско изасланство. Андрић и Медаковић тврде то исто. Кокел мисли да је царица. имала два разлога за ту своју немилост: прво, што Црногорци нису учествовали у њену рату противу Турске 1769. г.; друго, наљутила се што је њена супарница(%) Марија Терезија онако милостиво примила ту исту црногорску депутацију, кад је, путујући у Петроград, свратила у Беч. Због тога је Катарина П напустила „кнежевину“ Црну Гору кад ју је Аустрија узела,