Економист

=

958

шумским земљиштем и неплодним тлом према категоријама на: 100, 200, 300, 400, 450 и 500 хектара.

Ова сувишна специализација по крајевима је прва незгода наших максимума, јер се догоди у граничним крајевима да су привредни и социални моменти слажу а максимум је опет различан.

Али ове разне класе максимума прешле су у закон, јер је прва Уредба озакоњена прелазним наређењима Устава и Законодавним Одбором.

Шта више, покушало се да им се обнови законска важност, јер је г. Крста Милетић и 1999 и 19923 године у свом предлогу Закона о експропијацији великих поседа и колонизацији те исте класе максимума предложио на поновно озакоњење. И зато настаје питање да ли ти разни максимуми треба да остају непромењени и у будућем аграрном закону и да ли одговарају свима потребама, које хоће аграрна реформа да подмириг

Ако узмемо само привредне моменте у обзир, јасно је да у кршевитим крајевима као што је Далмација, Херцеговине, Лика и Словенија, максимум би пре могао и требао бити већи него у плодним крајевима наше државе, као што је Војводина и Славонија. Међутим, законски садашњи максимум је већи у плодним крајевима а мањи у неплодним; у плодним он износи 300 или 200, а у неплодним 50 или 75 хектара обрадивог земљишта, и ако на кршевитом земљишту мање роди него на плодном.

Ако посматрамо однос максимума са бројним стањем становништва, видећемо да и тада не одговара потребама аграрне реформе. Становништво је густо и у Војводини, јер се и у тим крајевима осећала потреба за исељавањем и пре Светског Рата, па и после. И ипак, максимум је највећи баш у тим крајевима, где се сем тог појављује и потреба за колонизацијом из чисто националних обзира. И баш случај Војводине доказује да максимум не одговара стварним потребама колонизације и аграрне реформе и да га треба подврћи рфвизији.

У Војводини се аграрним интересантима сматрају само Словени, али ни они нису сви задовољени. У Банату, напр. у

ЕКОНОМИСТ d 24