Економист

482 | 7

требљеном у тексту одлуке Министарског Комитета, даде закључити да су тиме усвојени и разлози решења, дакле и замишљено време за важење решења, — онда се има узети да је поменуто решење Привредно-Финансијског Комитета имало да важи годину дана и ако тај рок у „диспозитиву“ решења није био изрично поменут. "Решење са оба своја дела, „рефератом“ и „диспозитивом“), чини једну идејну, логичну и правну целину. Што рок важења у диспозитиву дотичног решења није поменут, то може бити или свесно огрешење у смеру изигравања намере Комитета, или омашка састављача решења. Узимамо да је овај други случај. Али, када је та омашка учињена, што се доказује тиме што јеу оригиналу расписа ЦБр. 61:602/20, којим је поменуто решење спроведено за примену, било предвиђено; „да се решење Министарског Савета од 23. септембра 1919. год. ЦБр. 17392 продужи да важи још годину дана а са следећим изменама“, онда тај логични и неопходни став није смео бити прецртан, него је требало, под пр«тпоставком спорнога тумачења дотичног решења у погледу времена важења, упутити Министру Финансија представку да се исто решење подвргне ревизији, односно исправци Привредно-Финансијског Комитета. Не само да Дирекција Царина није била надлежна, него ни сам Министар Финансија није био надлежан да односно решење расписом обнародује тако да важи без рока, јер би то било преиначење јасно изражене намере у реферату решења да оно има да важи само за годину дана, Као и основно решење из 1919 године о царинским олакшицама, тако и ово продужно решење о томе из 1920 године донето је „у знаку снабдевања и обнове земље“, и то нарочито ради опустошене Србије. И решење ЦБ. 55.590 није имало задатак и намеру да односним привредним сталежима даде оне повла“ стице без рока. M зато, када је у смислу чл. 130 Устава требало још потребна административна решења предложити за позакоњење, Генерална Дирекција Царина није требала да предлаже за позакоњење распис ЦБр. 61.602. Ово тим пре што је погрешка расписа у погледу рока важења била откривена, него је требало тај распис укинути, па спровести друго решење о царинским олакшицама ради помагања индустрије, пошто решење ЦБр. 55.590 није било донето само тога ради. Крајем 1920 године земља је у главноме била подмирена потребним увозом, а крајем 1991, а нарочито 1922, године радиност у земљи била је обновљена, те није требало оставити да поменути распис важи и даље, онакав бар какав је. Услед тога је фискус изгубио више стотина милиона динара прихода од царине, ако не и читаву милијарду, и услед тога је дат и погрешан правац развитку индустрије у земљи. Јер, благодарећи повластицама из расписа ЦБр. 61.602, ми смо