Економист

781

монструозна и исцрпљујућа.“ У колико више она прима на себе задатке помоћи и заштите, у толико више она оптерећује своје финансије, и то тим већма што стсара у том циљу нова надлештва, нову бирократију. До сада закони звани закони социалних рефорама у својој суштини су били само фискални закони, пошто су до сада на крају крајева завршили тиме, да се узима новац од једних да би се поделио другима (5сћан, 77). Међутим ми не бисмо смели да назовемо великим финансијером онога који је вешт да ствара порезе већ онога који је довољно јак да их убије. Фискалност је сигуран знак који нам открива болесно и анормално стање политичких тела, и крај ових последњих је близак кад има хипертензије њихове фискалности,

Политика коју је водила имала е за своју полазну тачку апстрактни индивидуализам из доба велике Револуције. Револуционарни преци су веровали с једне стране да је довољно, ако прокламују апстрактна политичка права у Декларацији и, С друге, у ефикасност искључиве акције државе. Између државе јединог покретача и индивидуе они нису сматрали за користан никакав организам средњи, а они су ти који су донели фамозан закон од 14—17 јуна 1791. који је, до укидања законом синдикалним од 1884, потпуно изолирао радвика укидајући на један апсолутан начин за чланове исте професије да се групишу и удружују. Људи тога доба били су запојени идејама енциклопедиста, отаца Револуције, који су веровали у „доброг тиранина“ државу, као јединог могућег реформатора (Жан Жак Русо је говорио. „Само сила државна је та, која чи и слободу својих грађана“). И, због сећања на скорашње побуне, лиге и фронде сваке врсте, концепција о једном и недељивом народу није била јоште довољна чврста. Данас ут цај првих нема свога смисла и, како је створено национално јединство, нема више разлога за неповерење према средњим организмима.

На страну то, што је народна воља воља некомпетентних лица, што је то воља једног великог броја, што је то једна неодређена воља — то има своје важности и демократија има критичара и у том погледу. Али они не могу да пређу преко чињенице — коју они констатују — да постоји тако рећи једна фатална тенденција да се спушта постепено