Економист

- 1922

„exapliones sunt striclissimae infterprefationis“. TH изузетци су учињени баш с обзиром на постојеће прописе о важности уговора склопљених о продаји и куповини имања малолетника, па је повраћај спорне таксе заснован на заксну.

Ми мислимо, да је ова интерпретација Државног Савета, потпуно сагласна са законским текстовима. Такса предвиђена у Т. Бр. 12 таксене тарифе, може се наплатити само. онда, ако је доиста у конкретном случају дошло до уговора. Но како овде није дошло до таквог једног уговора, дакле није се дошло до исте реализације, то се онда није могла никаква такса ни наплатити, пошто је намера законодавчева у ствари само та, да се такса из поменутог тарифног броја има платити само на уговоре, који су заиста у конкретном случају закључени и реализовани. Из тих разлога, гледиште на које је Главна Контрола стала,. није основано на закону, и главна му је махна у томе, што одредбе фискалних про– писа схвата сувише екстензивно.

Il. — Д. Б., адвокат из Скопља пуномоћник Ђ, Б. из Скопља, поднео је тужбу Државном Савету противу решења Министра Финансија (Генералне Дирекције Посредних Пореза) од 31. децембра 1924. год. Бр. 43855 које гласи: „Д. Б. адвокат из Скопља у заступању Ђ Б. из Скопља моли да му се из државне касе врати 3.505 динара, колико је платио више на име таксе из Т. Бр. 138 таксене тарифе, за трожење забране за менични дуг од 350.000 динара.

Размотривши ово тражење Генерална Дирекција Посредних Пореза је нашла:

„Да је молба неблаговремена, јер је такса плаћена 12, децембра 1923. године, а молба за повраћај је примљена код Скопљанског Првостепеног Суда 12. маја 1924. год; рок за тражење повраћаја неумесно плаћене таксе, одређен по чл. 63 таксеног закона са 90 дана,“

„Са наведеног има се молилац одбити од тражења као неумесног.“

Тужбени су наводи.следећи: „Као што ће се Држ. Савет из односних акта уверити, ја сам 10. децембра 1923. год. поднео Скопљанском Првостепеном Суду акт о тражењу забране и на истим прилепио сам прописну и довољну таксу у 3505 дин Првостепени Скопљ. Суд одбио ме од тражења због једне формалности, која није од важности. Да не бих менично потраживање мога властодавца довео још у већу опасност очекујући да Касациони Суд расправи питање о умесности и законитости судског решења, — ја сам 12. децембра 1923. год. понова тражио забрану уз испуњење и оног непотребног услова и суд ми је одбио забрану, на сваки начин уз нову таксу у 3505 дин. По мојој жалби пак, Касациони Суд решењем од ! марта 1924. год. поништио је-