Економист

92%

Али, да не би потраживање, за које је тражио обезбеђење, довео у већу опасност очекујући решење Касационог Суда, поднео је 12. ХИ. 1923. год. поновно тражење за исту забрану и тражбину — саобразно разлозима решења, којим је одбијен — те платио поновно исту прописну таксу. Овом је тражењу Суд удовољио.

Тек 1 марта 1924. године, донео је Касациони Суд решење, којим му је уважио жалбу и поништио оно прво решење Првостепеног Суда у Скопљу налазећи, да је Суд био дужан да удовољи том тражењу.

На то је адвокат тражио, да му се поврати износ од 3505 динара таксе, коју је био приморан два пута уплатити услед незаконитог одбијања првог тражења.

Решење Ген. Дирекције Посредних Пореза Бр. 43855 од 31. децембра 1924. године био је одбијен од тог тражења повраћаја неумесно наплаћене таксе, јер да је задоцнио тим тражењем, које је поднео тек 12. маја 1924. године, дакле после рока од 90 дана прописаног чл. 63. такс. зак. пошто је такса наплаћена већ 12. децембра 1923. године.

Против тог решења поднео је на време тужбу Државном Савету, позивајући се на решење Касационог Суда толико у погледу оправданости “права на повраћај, колико у погледу рачунања рока.

У одговору на тужбу Ген. Дирекција Посредних Пореза спори тужиоцу најпре право на повраћај, јер да се такса по ТБр. 138 такс. тар. „плаћа за само тражење а не за стављење = одобравање — забране“ те да „с тога на плаћање ове таксе нема утицаја питање да ли је забрана одобрена или је њен тражилац са ма којих разлога одбијен већ“ да „у свима случајевима када овакво тражење постоји мора се платити и. такса из овог тар. броја“.

Даље онда наставља: „Тим што је тужилац поново тражио забрану и понова платио таксу не сачекавши одлуку вишег Суда по првом тражењу забране, не стиче се право на повраћај таксе, јер тужилац тражећи понова забрану изазвао је нов рад суда, зашто је био дужан да плати и нову таксу.

Поред ових разлога на концу остаје Ген. Дирекција Посред. Пореза при приговору, истакнутом у решењу, да је пропуштен рок за повраћај.

Државни је Савет нашао, да правна гледишта изнесена

У одговору на тужбу немају основа у закону, а то с ових разлога.

Истина ТБр. 138. прописује таксу „за тражење“ забране али то не значи нити може значити, да се та такса „плаћа. само за тражење забране“, како се тврди у одговору. на тужбу, где се у осталом мало доцније признаје да је тужи-