Економист

#79

техничар не би могао да да отпора задовољењу да уклони заблуде политичара; они би се брзо разишли са једним праском. ЈЉуди који предлажу енглеско уређење замишљају да би министри били срећни да поставе, пошто су га „прелистали као једну књигу“, једног „административног министра“ (како се ту Шардон фигуративно изражавао хотећи да каже: врховног административног стручног шефа), који ће осигурати, насупрот политичким покретима и променљивости партиској, доследност, сигурност метода и континуитет јавне функције. И заиста, у извесној тешкој и изузетној ситуацији, може се десити да један министар може потражити од каквог чиновника добре воље да прогута досаде извесних изванредних одлука и промена у особљу, које би се имале да изводеу изузетним ситуацијама и, дајући му титулу генералног секретара, да му даду привремено један нужан ауторитет. Али велико је питање да ли допуштају фрапцуски политички обичаји да се таква институција створи као стална.

Што се тиче нас, аргументи Шардонови су потпуно убедљиви, и кад је реч о самој Француској; у толико пре кад је реч о нашој земљи. Једна стална сарадња политичког органа, министра и стручног, њему потчињеног директора, могуће је у земљи обичаја и традиције Енглеске, али не вероватно у Француској, и још мање код нас. Рећи ће се међутим да би се у Француској, као и код нас, оно што је створено у Енглеској обичајем и традицијом обезбедило законом. И многи би се задовољили тиме: министар би сада увек био инфор-мисан и упућен у посао од једног стручног и сталног лица. Овај обавезни додир био би сигурно од практичне вредности и њиме се не би никако дирало у опште у власт министра коју он сада има. Али онај, који хоће озбиљне реформе у смислу демократисања, тај мора хтети подвојеност сфера политичких и стручних органа. Модерна, активистичка демократија (која ниче постепено, дубоко из извесних друштвених покрета и добија идејне потпоре у активистичкој модерној филозофији) захтева активну сарадњу свих појединих чланова и учесника администрације, чиновника и, у извесној мери, и публике — насупрот фиктивном централизирању свих послова у једном лицу, министру; централизурању фиктивном и опасном, јер министар, лице мотивисамо најчешће и највише по-

12%