Економист

838:

крајевима, која не чине никакву орнаментику, а коментар нигде не каже, да се грубо ливене израде имају узимати у обзир, те је он и сматрао, да се под појмом обрађено треба узимати“ све оно, што је рађено са знацима финије обраде, што овде није. случај, па је молио да се исто решење царинарнице у М. поништи као противно закону.

Мин. Финансија односно Ген. Дир. Царина решењем својим Ц. Бр. 46471 од 157 децембра 1925. године, одбацила је жалбу именованог као неумесну а решење царинарнице оснажило као: правилно и на закону основано из ових разлога : »Расмотрио сам акта овога предмета и оценио, како истрагом прибављене доказе, тако и жалбене наводе, па сам нашао, да је жалба благовремено поднета, њени наводи неумесни, а царинарничино решење правилно и на закону основано, а са разлога: што сепостојање дела и кривична одговорност окривљеног доказује: уредно састављеним записником ангажованих чиновника, чије: је мишљење и Царински Савет усвојио на својој седници, а које је одобрио и Министар Финансија одлуком Ц. Бр. 46471-925.. налавећи, да се обраде као што је декларант пријавио, имају царинити по Т. Бр. 853-1. г«. Министарство Финансија је нашло да је решење царинарнице правилно и на закону основано т поред и ових навода у жалби: »О украсима говори коментар: старе тарифе код Бр. 575, а из кога се јасно види, да орнаментисање код жељезних израда се узима у обзир, када је на финији начин израђено, Грубо орнаментисање код ливених израда без икаквог је утицаја на царињење. У новој тарифи на стр. 341 _ орнаментисање је стављено иза полирања, што има свог разлога, јер орнаментисање мора бити финије обраде а не грубо, како је из модела извађено.«

Против овога решења Министра Финиансија (Ген. Дир. Царина) именовани је изјавио жалбу Државном Савету и молио да се решење министрово поништи као противно закону. Жалбени су наводи следећи : »Нисам имао никакве намере оштетити државну касу, јер сматрам да та роба није обрађена. Из свих објашњења коментара која сам у жалби на господина Миниетра поближе навео произлази, да се орнаментлсање код гвоздене робе у опште само онда сматра обрадом када је то орнаментисање израђено финијом врстом рада, дочим када је оно само грубо лгвеко са невнатним и бевначајним линијама, па као такво из модела извађено и даље нерађено, да се не сматра обрадом. По новој тарифи, орнаментисање је уврштено иза полирања по чему закључујем да орнаментисан:е мора бити финија врста обраде односно барем са каквим фигурама, пластиком, рељефима или у опште изгледом лепшег и савршенијег pana, што код ове врсте робе свакако није случај. Поводом спора узети су званични угледи и преко фирме »Гранспорт« послати царинском биро-у на оцену, који је уверењем Бр. 1210-43-ог 1Х. 1925. године (које прилежи овде као прилог)