Економист

691

На пр. Енглеска је са методом, великом упорношћу која карактеришу англо-саксонску расу, и огромним жртвама повратила своју фунту стерлинга на њен златан паритет, али она то није урадила због апстрактне теорије, или ради самољубља, или престижа већ је имала циљ да сачува како свој огроман новчани капитал тако и свој положај светског клиринга, јер и једно и друго били су јој извори безпрекидног богаћења.

Познате су и тежње Француске и Италије за ревалоризацијом, без обвира на већи пад њихових валута. Напори Италије на подизању вредности лире објашњавају се не толико економским, колико претежно политичким и националним тенденцијама фашистичке владе. Француска је била земља у којој су били скупљени велики капитали, и с обзиром на ово појмљива је њена тежња за ревалоризацијом франка. Белгија је, напротив, одлучно пошла другим путем — стабиливзацијом свог франка, на много нижем нивоу, но што је била њетова првобитна вредност.

Према мишљењу Луја Франка, аутора горепоменуте књиге, враћање валуте на ниво њене првобитне вредности омогућено је само ако је дотична валута изгубила 15—20% или највише 209, своје вредности, као што је био случај са Енглеском или са Америком после рата ва ослобођење. Али није било примера. да је валута враћена на свој паритет, ако је курс пао за 25—30% њене раније вредности и тај курс при том трајао дуже време. Па ако би то п било могуће, то би последице ревалоризације ових новчаних јединица које су тако ниско пале, особито под условом наглог провођења реформе, биле безбројне и недотледне. Оне би задирале у интересе сваког грађанина у мањој или већој мери те би биле од великог утицаја на цео привредни живот земље, на државне финансије и буџет, на поделу богатства и на социалан утицај појединих класа становништва. Као пример може се узети нагли скок француског франка у другој половини прошле године, који је скоро довео земљу до економске кризе, и ако је тај скок франка враћао само губитке франка, у току последњих месеци. Ради олакшања ових последица предложио је један познати финансијски публицист Луејен Ромје политику стабилизације франка у етапама. (вакако да је целисходност овог начина доста сумњива.

Динар је изгубио од своје вредности више него белгијски и француски франак и италијанска лира, а с друге стране Краљевина (С. Х.0С. нема оне нарочите услове, код којих би морала бити претпостављена ревалоривација динара, и то баш с обзиром на велике жртве за државу и народну привреду, са којима је код несигурног успеха вевана ова новчана реформа. Друга питања која се морају решити јесу следећа :

1. Основни услов новчане реформе је равнотежа буџета, али стварна а не фиктивна равнотежа на хартији. После оних

ду