Економист

784.

предузеће обавезно на осигурање, онда и сва лица која су у њему запослена подлежу обавези оспгурања.

Споразум између Белгије и Феаншуске од 21. фобруара 1906. год. репродукција је потпуна споразума између Француске и уксембурга, који је закључен 27 јуна исте године. По чл. 1., страни радници жртве несрећног случаја имају права на накнаде и гаранције по закону друге земље. Ово асимилирање протеже се пи на користи које пружају закони о несрећном елучају, и обухвата бесплатну судску помоћ и ослобођење свих фискалних такса. У погледу сукоба закона у својен је принцип да важи закон где се несретни случај догодио, са изузетком за раднике привремено запослене, и путујуће особље саобраћајних предузећа.

По конвенцији између Белгије и Холандије од 9. фебруара 1921. год., предузећа која се налазе на територији једне земље подлежу у погледу послова обављених на територији друге земље, а у случајевима несреће при раду, законима ове земље. Овај принцип територијалности закона не важи за лица која станују на територији земље где је и седиште предузећа. Према томе, ова се конвенција разликује од ранијих међувренародних конвенција где је узиман у обзир факат одвајања радника, а не места његовог становања. (О друге стране, не води се рачуна при примени овога принципа о времену обављања послова у иностранству. У погледу саобраћајних предузећа, за »покретне делове« експлоатације, који прелазе са једне територије на другу примењује се закон земње у којој је седиште предузећа. Конвенција утврђује редипрочно ослобођавање фискалних такса. Она предвиђа још им, кад приликом примене законодавства једне земље треба водити рачуна о'вредности сталне зараде у новцу друге земље, да конверзија базира на просечној вредности одређеној од стране сваке од обеју влада, а о чему мора бити обавештена и друга влада.

По франиуско-италијанском араносману од 9. јуна 1906. год. у погледу обештећења несрећних случајева, предвиђа се, да радници или намештеници италијанске народности жртве несрећних елучајева, који су се догодили на раду или приликом рада на француској територији, као и њихови правни наследници, имају права на исте накнаде као и француски радници и намештеници, и обратно. Принцип исте асимилације јесте као и у уговору француско-белгијском од 21. феб. 1906. год.

3. Конвенције о осигурању у старости и инвалидности.

Споразум између Француске и Италије од 9. августа 1910. у циљу уређења алинеје 6. чл. !. француско-италијанске конвенције од 15. априла 1904. год. Он омогућава Италијанима који живе у Француској, и обратно, да могу да улажу у националне благајне својих земаља, и да уживају пензије кад на то стекну права. Финансиски извештаји обеју благајни уређени су такође, као и бесплатно слање новаца поштом.

Конвенција франиуско-белгиска од 14. фебруара 1921. Њоме се гарантује поданицима уговорних страна, који су запослени у рудницима једне или друге земље, да могу уживати специалан режим за пензије рударских радника. По овој конвенцији, француски радници који раде у белгиским рудницима, уживаће без пкаквог услова предходног становања потпоре предвиђене белгијским законодавством о пензијама. Ако имају 30 година рада у белгиским рудницима, и ако испуњавају и остале услове