Жена

РС БИ 429

И зато не вреди казати: Неће а требала би! Него треба испитати: А зашто неће2 И тек кад се ти узроци испитају, па равуме се и отклоне, тек онда могу престати последице.

Право да вам кажем, ја се управо бојим да уђем у ово питање „с неба па у ребра“. Бојим се, ако почнем говорати одмах о нама и о нашим приликама. Многи би кавали, као што и говоре: – Шта вреди много разлагати > Бестије ву то, а не жене. Муж треба такве да отера бев милости, а закон треба да их дигне на вешала, као најтеже убице. А. онда би се стање брзо поправило.

Ја не верујем! Имамо ми за многе злочине вешала; па се ти злочини нису умањили. Него допустите, да уђемо у то питање мало дубље, али да пођемо прво мало унаоколо, као мачка око вреле каше. „А то унаоколо не значи ићи узалудно, јер ја не мислим да обилавим сувише унаоколо, већ само толико, колико је то унаоколо везано за ствар.

У прастаром добу, када су људи градили посуђе

и алате од камена и нису познавали потребу гвожђа, био је необично варварски „обичај“. Кад умре мати, која је имала одојче, положили су с њоме у гроб и одојче. То докавују они силни гробови из онога доба, где поред костурова жена налавимо костурове ситне деце. Како је поникао онај варварски обичај, лако је схватити. Тадањи свет, под тадањим неразвијеним приликама није знао шта да ради са малим дететом, које нема своје мајке. Таква су деца морала неминовно пропасти. Није било ко ће да их носи и ко ће да их дојп. Онда су то могле само матере, и кад је та мати умрла, било је према тадањим приликама немогуће одржати дете. Смрт мајчина значила је и смрт њеног одојчета. Несретно одојче су после смрти његове ранитељке мајке вероватно угушили и положили га заједно с матером у гроб.

Нема сумње, да је страховито и помислити на онакав обичај, али су тадањи људи испуњавали тај обичај, а да их је п најмање гризла савест. Да сте их питали, они би сигурно рекли: Џа шта да радимог Као што морамо да подожимо мртву жену у