Жена

430 ДАБЕЊЕТОА

гроб, па да се даље скитамо, тако морамо да положимо у гроб и онога, који без те жене не може никако да остане у животу.

Давно било, сад се приповеда! И нас донекле теши, што је то било тако давно. Данашњи модерни човек може да одржи одојче и кад му умре мати; данашњи човек је измислио и справу, која замењује чак и утробу мајчину. Он ту справу загрева потребном топлотом, и смешта у њу дете, које је дошло прерано на свет и које без те справе не би никако могло остати у животу.

Па ипак! Ако погледамо данас по гренландским Ескимима, некојим индијским и малајским племенима, савнаћемо, да је тамо био до скора обичај, код некојих племена је и сада обичај, да жене у највећој мери спречавају да им деца дођу на свет. Шта више, када се деца и роде, врло их често убију. И што је значајно, ни жене, а ни људи не сматрају то ва грех, не гризе пх савест због тога; то тамо није влочин, није неморално, него је укорењен и признат народни обичај

Не желим да дуже прошетамо кроз те обичаје, него ћу да изнесем само један пример. О аустралијском племену Џапу-а пише један добар познавалац њихова живота ово: ...„И тамо жена чини све могуће да не роди. (Убија дете у утроби својој) А и кад роди, врло често држи детету руку на уста, док се не угуши, или му притисне груди док му не престане срце куцати. А то бива нарочито са женском децом“

Да, да, са женском децом. Свуда, где је обичај да матере убијају децу, у првом реду чине то са женском децом. Што су год народи на нижем ступњу културе, тим мање поштују женску децу. И код нас се у понеким крајевима још очувала пословица: „Кад се роди женско, ни мати му се не радује, него и видови плачу“. А у индијским долинама створена је _вера, да женскињу ни после смрти неће бити добро.

Но ми дознајемо, да матере поменутих дивљих племена не убијају само женску децу, него често и мушку.