Жена

268 ВЕКА

Дојише га за годину дана. Како таде тако и остаде, Да и данас онђе иде рана Зарад' чуда, и зарад лијека, Која жена не има млијека.

ж 5 ж

Дивно је Србин опевао у овој песми величину жене и матере. Али ју је — узидао Он није могао да сагради Скадра, док у њ не узида жену.

Нагледао сам се и наслушао се свога века многог чега, нарочито у последње време. И ретко кад да ми што поквари сан. Али оне ноћи ма колико да сам био заморен, изломљен и неиспаван, сваки сам се час трзао.

Онај брест, онај камен, оно „млеко“, она узидана жена нису ми силазиле с чела. И као да сам слушао јаук младе Гојковице. И као да је видим. Танана, млада, зазидана, она се мири напослетку са судбином. Онако зазидана она вековима помаже да се зидају нови градови. Тражите је у сваком послу, у темељу, наћи ћете је. Разуме се, узидану. И онако зазидана она мисли на децу своју. Те младе Гојковице често кроз камен доје децу своју, и помажу народној будућности.

Дође ми на памет Арнаутка, коју сам гледао у близини Љеша. Она је носила на леђима велико бреме дрва, а он иђаше за њом. Када је требала да пређе преко голема камена, она се спотаче и бреме јој се просу. Она га покупи и покуша да га дигне на раме. То је ишло тешко. И дуго се мучила, а он је дотле разговарао са мном. Није му ни на ум долазило, да јој помогне. Она носи бреме, то је њезин посао.

Два-трипута дође ми на памет, да јој помогнем, да се не мучи толико, али шта ме се тиче његова жена. Како је био оружан, још би био у стању, да ми захвали то каваљерство с куршумом.

Арнаути су највећма схватили нашу народну песму: „Зидање Скадра“ и поштују је као своју. И

верују у лековитост оне воде.