Жена

ЖЕНА 261

И кад виде да јој не помаже, тада се она мири са смрћу, и у том страшном часу пламти још само у ње материнска љубав и она мисли само још на

чедо своје.

А кад виђе танана невјеста, Да јој више молба не помаже, Тад: се моли Раду неимару: „Богом брате, Раде неимаре! „Остави ми прозор на дојкама, „Истури ми моје бјеле дојке, „Када дође мој нејаки Јово, „Када дође, да подоји дојке“. То је Раде за братство примио, Остави јој прозор на дојкама, Па јој дојке у поље истури, Када дође нејаки Јоване,

Када дође, да подоји дојке. Опет тужна Рада дозивала: „Богом брате, Раде неимаре! „Остави ми прозор на очима, „Да ја гледам ка бијелу двору, „Кад ће мене јова доносити „И ка двору опет односити“. И то Раде за братство примио, Остави јој прозор на очима, Те да гледа ка бијелу двору; Када ће јој јова доносити

И ка двору опет односити.

Значајно! Она се у оном часу кад се тиче још само њена детета, не обраћа деверима, не обраћа ни мужу, јер је њих обузела чежња да саграде град Скадар. Она не верује више у срце њихово, него се обраћа Раду неимару.

Песма се завршује овако:

И тако је у град оградише, Па доносе чедо у колјевци, Те га доји за неђељу дана. По неђељи изгубила гласа; Ал' ђетету онђе иде рана,