Жена

258 БРЕ ВАЗЕ А

Тамо било дванаест робиња, Оне агу прво сагледале. Кад смотрише свога господара, Где му живот кроз ране нестаје, И смотрише велику забуну, И капије широм отворене, Полетеше да се ропства спасу,

Не би л' дошле до своје слободе.

И кадуне агу сагледаше, Па где стале, помакле се нису, За мермер их страва приковала, Тек кукају, кано кукавице. Осман поглед у њих управио, Нешто хоће, али нема речи; Док се прибра хећим Осман аге, Госпођама тихо проговара: Пожурите четири кадуне, Осман неће више на мегдане, На мегдане, ни на ваше груди; | [

Што још има неколко тренутка Пожурите, да се опростите, И десницу да му целивате.

Прилази му була најстарија -— Најстарија, ал још увек млада Па кроз сузе вако проговара: Ова уста што су те љубила, Никад другог пољубити неће: Бејах ружа на твојим грудима, Са тобом ћу зардно увенути... Па се маша крваве деснице, Да је такне и да је пољуби; Ал' јој Осман не даде деснице, Већ му очи зборе и беседе: Данас тако — сутра ћеш друкчије!

Сад му друга прилази кадуна Да пољуби крваву десницу, Па кроз сузе 'вако проговара: ја ћу своје лице нагрдити,