Жена

ЊЕНА |

Завући се у доње подруме,

Да не гледам сунца ни месеца, Па ћу кукат од јутра до мрака, А од мрака све до зоре беле, Нек се знаде и нека се прича, Како те је Ајка ожалила.

— Па се маша крваве деснице, Да је такне и да је пољуби, Ал' јој Осман не даде деснице, Већ му очи зборе и беседе:

— Жалићеш ме, па и прежалити!

Сад му трећа прилази кадуна, Да пољуби крваву десницу, Па му кроз плач 'вако проговара: — Господару, ја ћу те светити! Кад нам душман дође на бедеме, Жена ћу га мушки дочекати Врелим гвожђем и врелим олајом, Ти ћеш наћи свога осветника ! Па се маши крваве деснице, Да је такне и да је пољуби; Ал' јој Осман не даје деснице, А очи му зборе и беседе: — Таман посла! Ти ћеш ме светити!

Ал да видиш четврте кадуне2! Не прилази ближе господару, Стоји млада, као укопана,

Па кроз сузе вако проговара:

— Опрости ми добри господару, Нисам вредна да ти се приближим, А још мање, да целивам руку, Јербо сам ти много сагрешила

И скривила твојој погибији.

Дав'о си ми љубав господару, Ал' с њом нисам била задовољна. Тражила сам куле од мермера, Ђузел баште, сјајне тефериџе,

И тражила рува свиленога,

И тражила златне адиђаре