Жена

260

И камење од скупа биљура, И тражила меда и шећера,

· Црне кафе и бошче духана,

И тражила свилне миндерлуке, С пуно срме и чистога злата И тражила господске кочије

И тражила гомилу робиња,

И имала хиљаду ћефова

Што их знаде лудост измислити. Ти нам свима хтеде угодити,

Те окупи сиротињу рају,

Њу свлачио да би нас обукоо, Њој загорч'о да нама засладиш, Све јој узе да би нама даво, Раја плака да се ми смејемо; Десет чеда умре у колевци, Десет чеда сиротиње раје

Док нам купиш ружина мириса.

Па кад беше раји додијало,

И хришћанском богу додијало,

И Алаху нашем додијало,

Тад се раја диже на Балкану, Листом диже да може да живи, Живот њихов смрт нам је донела, јер наш живот пропаст им је била. Па те молим добри господару,

Ако могнеш, бедној опрости ми, Опрости ми младој неразумној,

јер не знадох куд воде ћефови

И пуст живот, без стварна рачуна.

У Османа око засузило, Па покрете крваву десницу, Њој је пружа, нека је пољуби, .. У том јунак стаде умирати, А очи му зборе и беседе: Доцне рече, ал' рече истину. И он умре, сам на себе киван, Умре с новом раном у грудима,