Жена

ВРБА 261

Из те ране теку ове речи: Да си био човек и делија, Не би с тобом буле царовале.

аетретее Нико Вучетић-Бокељски: #

Одувано.

Знаш ли оно поље, где нас двоје бисмо... И под Мајке Божје где стадосмо слику2..

Тамо сам ја чито твоје мало писмо, Што је срећу моју крило свуколику.

— ша.

ја га читах, можда, по стотину пути

С лицем, кад из њега љубопитство бије; Небо се намршти — стало да се мути, Али око моје то гледало није...

Гледах укочено, без краја и мило У љубавне речи и запету сваку У то, дрски ветар однесе ми чило

У недођин белу хартијицу лаку...

Еј, ти вихор-ветре, — ветра друже мио,

У ствари си прави ти за ме профета;

Све оно, што беше бео листић крио:

Раздув о је дувањ једног ветромета ... Париз, 10 —1М.— 1913. год.

МУДРЕ ИЗРЕНЕ.

Сваки човек вреди онолико, колико користи радом

својим. ж

Треба седам година труда, док човек пронађе какву добру мисао. Али онда треба четрнаест година труда, док човек пронађе, како ће ту добру ствар згодним начином да

изнесе пред свет. ж

Права срећа је у корисном раду, а не у празном осећају.