Жена

ВЕНА 265

„Млади Гојко веру не погази И он својој љуби не доказа.“

Краљица и љуба Угљешина знају шта их чека ако сутра изнесу мајсторима ручак и оне се сва-

којако изговарају. И млада Гојковица се опире, да

изнесе ручак, када је краљица шаље.

Ал' говори Гојковица млада; „Чу ли, нано, госпођо краљице! „ја сам рада тебе саслушати, „Но ми лудо чедо некупато, „А бијело платно неиспрато“. Вели њојзи госпођа краљица: „Иди“, каже, „моја јетрвице, „Те однеси мајсторима ручак, „ја ћу твоје изапрати платно, „А јетрва чедо окупати“. Нема шта ће Гојковица млада, Већ понесе мајсторима ручак.“

Гојко се на оном страховитом путу сусрета са својом женом. Тај призор описује песма овако:

Кад је била на воду Бојану, Угледа је Мрњавчевић Гојко, Јунаку се срце ражалило,

Жао му је љубе вјеренице

Жао му је чеда у колјевци,

Ђе остаде од мјесеца дана,

Па од лица сузе просипаше; Угледа га танана невјеста, Кротко ходи, док до њега приђе, Кротко ходи, тихо бесјеђаше: „Што је тебе, добри господару! „Те ти рониш сузе од образа 2“ Ал' говори Мрњавчевић Гојко: „Зло је, моја вјеренице љубо! „Имао сам од злата јабуку,

„Па ми данас паде у Бојану, „Те је жалим, прегорет: не могу“. Не сјећа се танана невјеста,

Но бесједи своме господару: