Жена

БАВЕ ЛЕНА 667

Госпођа Милка је свој тежак сунцобран поломила о лице госпође Савете, бацила је на земљу, газила. ју је и злостављала управо крвнички. Кад јој се сломио кишобран, дохватила је камен, који је лежао на неасфалтисаној пијаци и почела да је боде тим каменом у главу. Они који су били у близини, беху на страни госпође Милке, а против госпође Савете. Нису се ни мало журили, да ишчупају госпођу Савету из руку госпође Милке, а кад су је ишчу-

пали и морали су на фијакеру да је одвезу кући.

= = ж

Кад је „чика Мирко“ дошао код госпође Милке,

она је лежала у постељи, зажарена од грознице, а мати њена седела је сузним очима до ње.

Чика Мирко се брижљиво распитивао: — Надам се да није опасно 2!

= Није ништа чика Мирко, сасвим ништа. На велико наваљивање материно, морала сам лећиу постељу. А мени — никад боље. Не марим ма шта сад радили самном, терет ми је спао с душе. Мирна сам и задовољна.

= Не верујте јој — вели мати. Видите је само: како је у ватри. _

— Нека сам и у ватри, то је од задовољства.

— Дошао сам, да ми предаш твоју одбрану, вели јој чика Мирко. Надам се, свршиће се подпуно добро. Ни глава те неће заболети.

— Немојте баш тако говорити чика Мирко. ја нисам дете и не требам такве утехе. ја знам да морам бити кажњена, али ако ће ме и вешати, не марим.

Мати се гушила у сузама, а чика Мирко пита госпођу Милку: Кажи ми само једно. Сећаш ли се, да сте викали оној несретници: Хоћу да те убијем!

— То је истина. Када сам јој сломила сунцобран о главу, бацила је на земљу и дохватила камен, који је случајно био у близини, онда се она престравила и кукала је: — Молим те Милка као бога, само немој да ме убијеш! Тада сам приме-