Жена

тила, да је са оним каменом бијем, чак и по глави, где достигнем. У највећој јарости викала сам: Хоћу да те убијем бестиднице, хоћу да те убијем. Такве као ти не треба да живе. А она се молила: Тако ми живога бога никада више нећу. Кад на то помислим мени је лакше. Право каже наш народ: Шуше се не боје бога, него батина. Дакле викала си: Хоћу да те убијем! вели чика Мирко. То потврђују и неки сведоци.

— И да не потврђују сведоци, вели госпођа Милка, сад се живо сећам, да је тако било. А ја да лажем нећу и да црвеним нећу. Што сам урадила, урадила сам.

— јао Милка душо, то ти не смеш признати, јер тешко теби, јадиковала је мати.

А чика Мирко је говорио: — Није потребно да лаже. Што је то говорила, баш је добро и ја видим, да ће је то управи извући. Буди мирна дете, кад буде требало, доћи ћу опет.

— Мирна ћу бити, не бојте се.

Он оде, а мати Милкина зајеца, па рече, гушећи се у сузама: — Јадно моје дете. Ти не знаш више шта радиш, а твој чика Мирко место да те брани, хоће сасвим да те упропасти. Помози ти, Господе, а вас двоје говорите као две луде.

= = =

Милка се после неколико дана иселила из куће свога мужа и отишла матери. Критична истрага против ње текла је даље и само је на велико јемство дозволио суд, да се из слободе брани.

Оптужена је била због покушаја убијства.

Једнога дана дошао јој је чика Мирко и рече јој: — Слушај, дете. Ти си, како ја схваћам закон, починила тешку телесну озледу, а тебе туже због покушаја убијства. Тужба је много тежа, но што си заслужила. ја бих могао да се жалим против тога, па бих без сумње и успео, али ја не мислим то чинити. Право да ти кажем, ја сам по малом