Жена

МИ ВЕНА

А

као до сад, у Цариграду, кажу, иду турске госпође отворена лица и понашају се по француски.

Кад смо говориле о кувању, ја сам јој слагала. Нисам хтела да јој признам моје незнање, и рекла јој, да се код нас не једе пилав, баклаве и гурабије. Обећала ми је, да ће ме научити. Па и то како оне праве слатко, које је врло добро.

Муж јој је дозволио да ме посети, али наравно, кад буде долазила, неће смети бити мушка глава, па ни Василије.

— А како твој човек сме да говори са мном2 рекох јој. још како разговара, чак и онда кад мој муж није код куће. Кажи ти то њему.

— Не смем ја то њему казати, рече.

Кажи му, да сам ти ја казала, да му кажеш.

Али она поново одговори: — Не смем ја то њему казати.

Пашине кадуне, госпође, су прилично младе, али изгледају прецветале. Већ су од 12. ил 13-те године у харему. Има их три. Четврта му је умрла. Зула, најстарија и најобразованија прилично говори

француски и она тумачи другима. "

Частиле су ме са ратлуком, цариградским алвама и разним слатким колачима. Све пуше, па сам и ја из цигарете повукла неколико димова, Кад сам то причала Ненаду, он се смејао и рекао: Можеш повући неки дим из цигарете, али у харему. Тамо сам провела цело по подне. Дозвале су ми и чочеке. То су младе девојке, које свирају у неке тамбурице, и у бубњеве са прапорцима. Играју и певају. Кад им је дуго време, позову чочеке да се мало разоноде. Пашине кадуне и саме свирају и певају. Јако су се обрадовале кад су чуле да имам гласовир и обећале ми чешће долазити.

Упознала сам се и са српским трговцима, занатлијама, и ратарима. Наравно и са њиховим дОмаћицама. Од кад сам их виделаим познала, од када сам слушала о њиховом страховитом животу под

Турцима, о зулумима, што су их Арнаути вршили