Жена

над њима, од ото доба још усрдније захваљујем богу што се овај бедан народ ослободио.

Ви сте се, драги моји родитељи, јако бринули о мени, кад вам је пошло за руком да наговорите једну сироту удовицу, да дође код мене у службу. Хвала вам, хвала и њој, али је не требам. Пребродила сам оно, што је било најтеже. Ми живимо овде скромније, немамо онолико соба, разних излишних ствари, па нема ни толико посла, као другде. Вечеру ретко кувамо. Доцне ручамо, а за вечеру скувам теј, за Ненада се нађе парче меса, једемо јаја, сира, или шта било. Главно је да смо задовољни. Кад год за неколико минута справим за Ненада омлет, што он врло радо једе... Недељом и четвртком, месим теста. Прелиставам моје куваре, дометнем какву нову ситницу и увек имам што ново. Ненад не може да се начуди, а Василије ми је већ казао: Ти би сад већ, госпођо, могла кувати и код краља Петра. |

Праљу могу увек наћи, само са глачањем иде тешко. Морамо сами. Василије и ја. Иде, све иде, само кад се ради с љубављу. Василије је мало сагорео један чаршав, и толико је жалио, као да нас је упропастио. А мени је било мило, што се и мени није то догодило. |

Када би та ваша удовица дошла овамо, далеко од својих познатих, без игде икога, ко зна како би се осећала2 ја имам овде свога мужа, Свој СС. Мене веже љубав, а без љубави ишло би сигурно тешко.

Ненад вам пише, а ја вам љубим руке и много вас поздравља ваша љубећа вас кћи

Меланија. Косово Поље В“= 20. новембра 1913. Мили моји родитељи!

Не могу вам казати како сам сретна. Са сузама у очима пишем вам ово писмо. ја радим. Радим и ван своје куће на народној ствари. Тај рад није велики, али нека јеи најмањи, нешто ће користити, а мени улева неизмерне среће и задовољства.

Писала сам вам већ, да сам се упознала са