Жена

Ко све може»

Гледам коње са теретом, Војницима што га носе: Исплазили језичине,

Газећ стазе, стрме, косе.

Од умора тешког дахћу, Застајкују пута цела;

Не зна им се боја длаке, На њима је пена бела,

Ја их гледам, па их жалим; Животиње бедне, јадне! Беху дивне, хати Чили,

Сад стрвине страшне, гадне.

Колико их је поскапало, Што их увек гоне тако. Терет толки увек вући, Скапао би, — мислим, — свако.

До брега их дотераше, Даље могли више нису; Брег је силан, кршан камен, А горе је снег на вису.

Ко ће даље» А ко други, Него војник... Он све може, Вуче, трпи и уздише: „Докле ћемо тако Боже2!“

Иазбрук 1915. |. (и