Жена

>

86 ЖЕНА

ЕЈ

кавну моју сестру су лечиле све „искусније“ бабе и жене. Носили су је на разне водице и у разне манастире, али њој никако боље. Наша мајка је непре" стано нешто шушкала и клела, јер је била као свето уверена, да су вештице појеле џигерицу њене унуке, а могли би јој помоћи само тако, ако дознају, ко је та вештица, па да из њене куће набаве понуда, јер само оне помажу. |

— И ваша сеја је умрла — прекидох је, да скренем разговор на друго питање.

— Умрла је. И она и читава стричева кућа се затрла. И ко зна, како бисмо и ми прошли, да се нисмо некако одмах, када се сеја-Бојка разболела — поделили и у другу кућу преселили.

— А јесу ли бар кад год звали лекараг — запитао сам сељанку, која видећи како ја пажљиво слушам и не помишљаше да иде.

— Па, јесу — одговори ми слежући раменима. Али и то тек да се каже, да су га звали.

А зашто — упитао сам је.

— Зашто 2!Зато што нису радили онако како је човек рекао. Нити су га за времена звали, нити су по-, слушали његове савете, него су радили по својој глави —

— Или боље рећи као без главе — упадох јој у реч.

— јесте, — продужи она. Кад наше просте људе задеси несрећа, они су као без главе. Туже се икукају сваком и у такој прилици примају и слушају што год им ко каже.

— Добро. Кад ви велите, снаја, да слушају све што год им ко каже — преузех реч ја — како да баш нас лекаре најмање слушају 2

Она се на то питање нимало, не збуни него ми одмах одговори. |

— Народ је, господине, као и дете. Боље разуме, а радије и слуша оног с ким је сваки дан. Ми се међу собом боље разумемо, него са ученим људима, а то је за то, што мало знамо, те не умемо лако да схватимо оно што чујемо од учених људи. Прост "народ или мрзи или завиди „господи“, а што је тако,