Жена

ЕНИ 14 БГ.

криви смо и ми и господа, јер смо се увек туђили један од другог. Зато прост свет лако прима све оно што му њему равни дробе, па макар то колико глупаво било, а неповерљив је према господи.

ја сам више пута причала мојим другама о оном што сам читала, па и о томе како болести долазе и ако се паметни људи чувају од разних болести, али су оне увек вртиле главом, јер нису веровале.

— А нису веровале, јер нису схватиле оно о чем сте им говорили — додао сам ја.

— јесте. Тако је.

Када сам ја пре десетак година читала како су пронашли крилатицу, ваздушну и подморску лађу, ја сам зинула од чуда, као што сам зинула од чуда и неверовања, пре много година, када је неко у нашем селу причао, како у Бечу и Пешти имају неке чудотворне лампе, које не требају ни уља ни петролеума, нити их треба палити шибицом. Него се припуши неко дугме па се у том часу осветли читава кућа и читав град.

Задовољно сам се смешио разборитом разлагању и упоређивању ове необичне сељанке.

— Сад, када смо се уверили да све ово постоји, никоме ни на ум не пада, да у то сумња. Доћи ће „време, па ће се и нашем свету отворити очи. Онда ће му много шта бити јасно и разумљиво, што данас неће и не може да схвати. |

Подне је увелико превалило, а нас нико није бунио у разговору. Тек кад се њен син вратио из апотеке, прекинули смо разговор и ја се опростих са овом ретко трезвеном женом.

Трудио сам се, да уколико је могућно, што верније изнесем њено схватање и њезине погледе на поједина питања. При растанку ми је са дубоким уверењем нагласила — лако је втјеши оном, ко пма виде.

— Зато треба радити на том, да народ не остане слеп код очију. |

Саопштавајући вам овај свој разговор, цењена госпођо, не могу а да не нагласим, да сам у току