Жене правници и наше правосуђе

Жена не може да буде представник државне власти. Не може то да буде прво по самом режиму мушких који данас влада свуда у свету“, па онда не може то да буде ни по самом позитивном праву нашем. Следствено, жена не може да припада реду оних који врше државно правосуђе, јер је судство у држави једна од трију функција државне власти. То право, право учешћа у државном судству, не може нико осим закона да да жени. Један указ није у стању ни власти да јој то да. А када се то ипак чини, онда се чини нешто бесправно, јер се нигде не налази овлашћења за то, и чини се нешто ненормално и опасно, јер се баш чини у име онога, који то неће. Очевидно једна страшна аномалија и још очевидније да су последице од тога најнегативније, а све се то данас или неће да види или је по среди најгрубљи нехат.

Кад хоће да се испита могућност или немогућност једне ствари ваља ићи до крајњих консеквенца. Ако хоћемо, и ако то уопште може да буде, да допустимо и да се сложимо са тим да жене-правници могу да буду органи правосуђа, онда би, као природан пандан томе, морало безусловно да се допусти и учешће жена-неправника у реду лаика судија Морало би исто тако да буде могуће да пороту код нас поред људи (чл. 2. и 3. Зак. о Пороти) сачињавају и жене; да поред судија-трговаца (59 3. и 4. Зак. о Устр. Трговачког Суда) буде и судија-

з В.: „Човек и жена“ — Жив. М. Перић, проф. Београдског Универзитета. Београд, 1922 год.