Жене правници и наше правосуђе

4

део напуштао студије враћајући се ономе на чему је требао и да остане; други је део остајао и даље уписујући ревносно семестар за семестром и још ревносније посећујући све часове и налазио у томе веку врсту забаве; а трећи, најмањи, део радио је озбиљно (озбиљно у толико што је имао за задатак да сврши факултет, али не и озбиљно у смислу истинског улажења у ствари), полагао испите редовнђ и на време и једнога дана изашао са дипломом о свршеном правном факултету. И то се наставља. Наставља се од прилике у истим размерама али сгално, и сваке године, тачније сваког семестра, факултет лиферује известан број ових свршених правника, а та продукција показује уз то јоши сталну тенденцију рашћења. То се објашњава разлогом који је већ наведен.

Али ово није зло, или боље, није зло о коме треба водити рачуна. Јер сам факат што женскиње свршава правни факултет савршено је ирелевантан. То је најзад лична ствар на коју има права сваки онај који је испунио све оне услове који се» траже за редовног слушаоца универзитета, па следствено онда и женскиње које има те услове. Али, по среди је једна друга ствар која није и не сме да буде ирелевантна, јер чињеницом свога постојања она представља једну опасност чије се последице манифестују у тешкој повреди једне најзначније установе. Реч је о учешћу жена правника у државноме правосуђу код нас.'

1 Мисли се само на Србију и цело излагање односи се само на правосуђе у њој и, следствено, с обвиром на позитивно: право Краљевине Србије.