Жене правници и наше правосуђе

5

Исти онај разлог који је онај број женскиња који је завршио правни факултет инспирисао да оде на тај факултет, исти тај разлог одлучивао је и у ономе тренутку када су оне имале у рукама своју диплому м био пресудан за њихову одлуку: да своје знање стечено на факултету примене и у пракси, у суду. Тачније, мотивисање ове одлуке на овај начин било је само потребна. форма у којој је, у истини, био увијен онај разлог који смо већ навели. Исто као и правни факултет, тако је и ово, у продужењу тога, било нешто ново за њих па отуда и привлачно, нешто савремено у смислу покрета за еманципацијом жена, и најзад нешто што је обећавало читав низ нових забава, пријатности и разонођења, све то, опет, од природе посла коме се прилази, од начина на који се он врши, од специфичне атмосфере која у њему влада. У основи би било погрешно мишљење да је ма и једна од њих само отишла у суд из љубави према самоме позиву, из одушевљења да се припада установи која врши правосуђе. Зато би се таквим мишљењем чинила неправда самоме правосуђу. Понављамо: то није могло да инспирише ни једву од њих, јер, остављајући на страну све друге разлоге, који су ту били одлучујући, па сама чињеница да оне као такве не носе у себи, и крај своје дипломе, ни најмање способности ни смисла за те ствари, довољна је да потпуно негира такво мишљење. Јер, да би неко са одушевљењем пришао каквоме послу безусловно је потребно, независно од његове спреме, да по инстикту осети смисао и једну извесну спо-