Женски покрет

ници и рђаво плаћени службеници. Док се у друштву са жаљењем, иронијом, изговарало име учитељице, дотле,смеродавне стране никад није, ни признавана, ни ободравана, она њихова висока улога просветне, заслужне, раденице. Учитељице су полако и несвесно примале ту силом наметнуту им улогу понизног, државног чиновника. И тако су се, с генерацију, на генерацију сва она сјајна маштања наших ученица учитељске школе и Универзитета, оно јединствено поуздање да су оне те које ће прокрчити пута новом, слободнијем раду и за народ, и за школу, и за себе, разбијала одмах на првим корацима у државној служби. И оно тешко, горко убеђење да се ништа не може реформисати, да се под најтежим условима материјалним погнуте главе мора ући у платни списак, примало се несвесно још на првим у часовима и скуповима. Државни чиновник убијао је у самој клици помисао да су наставиице и учитељице на прво место грађанке ове земље са свима правима на слободан рад, иницијативу, живот и награду. Отуда је и могло доћи да се сва питања наставе и васпитања, сви просветни закони решавају без њихова учешћа, чак и они који свима непосредно тангирају личне интересе. Тако се самб може разумети оно индиферентно примање да им се рад потцењује, права газе, здравље убија у влажним и мрачним школским зградама, да се у женским школама ради без нарочита правца, циља, учила, по средњевеконом вербализму. Па ево и данас без револта подноси се да једна од најнежнијих васпитачица најбоља учитељица учитељице, први женски просветни пионер, станује у влажноме сутерену сестра „чича" Милована, нема ии свога стана, ни собе. Шта да кажемо за остале? Таком пажњом награђује Београд најбољу учитељицу своје деце. безумност људи кад су жене заслужне

у питању. Толика је индиферентност наших жена према себи самоме! Понизан друштвени чиновник успавао је у њима жену здравога разума, колегиницу, слободоумну грађанку, свесто своме праву после извршене дужности. Учитељице и наставнице, као интелектуална елита у нашој држави, морају се интересовати свима проблемима друштва, осетити, односно водити рачуна, ко и како управља њиховом земљом, осетити потребу да бирају представнике народа у парламенту, имати амбицију да и саме једнога дана буду биране за посланике народне, да и оне даду свој глас о потребама жена и васпитању омладине. Нарочито кад се претреса о васпитању деце и омладине, сне, као природом одређени васпитачи, треба да виде прву реч. У школи, у друштву, на скуповима, путем штампе, кроз парламент дужне су истаћи да су питања просветна питања интелектуалног, духовиног и физичког здравља наше деце, прва и иајпретежнија питања у земљи, а не да она, као што је случај данас, не могу доћи на ред од других важних ствари. У томе се састоје заједнички задаци наших учитељица и наставница. После великих пертурбација друштвених, као последице ратова, способни државници великих држава заступали су на прво место решавање просветних проблема. У Француској после седамдесете године чим је је држава оштећена од непријатеља, почеле су реформе у настави. За кратко време вотиран је кредит од пола милијарде, подигнуше палате за школе,. извршена набавка учила, донети нови закони. Овај измењени материјал и услови школе извршили су потпуни морални препорођај наставника. Енглеска је кренула питање о обавезној настави све омладине до осамнаесте године, по угледу на немачке продужне школе, пре рата. У јеку рата енглески министри пишу, држе јавне конференције по већим местима; ако хоћете економску

Вр. 1.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Страна 9.