Женски покрет
више јасно да никаква заплетеност и збрка не може произићи из ствари која никад није била учињена, недоследност једног или другог тврђења толико се испољавала да су оба била достојна сваког покушаја размишљања. Евадна није хтела више на њих ни да мисли, задржала је свега једну реч којом се он био послужио. Та реч била је „надзор“. Кад је одрасла, постала је своме оцу стални пратилац при шетњама. Он, поласкан њеном искреном пажњом, пао је у навику да јој говори врло много. Уживао је у звучности својих укусно реченица, тако исто и она, само што је увек ћутала, и тако њен отац није могао ни да посумња да његова причања могу оставити на њој какав други до најжељнији утисак. Она никад није покушавала да дубље улази у то, говорила би само онда кад би имала да запита о нечему што јој није било сасвим јасно, или да направи какву малу примедбу кад би јој се учинило да он то од ње очекује. Често је сам себи противуречио, и тај факат никад јој не би умакао. Али она је волела свог оца са пуно најлепшег поверења, и њено поштовање остајало је непоколебано. Кад јој је доцније требало сама за себе да се одлучи за коју од тих противуречности, никад се не би на њима задржавала као на манама свог оца већ би само помислила, како је било мудро од њега што ју је упозорио да се увек тачно изражава, и осећала би се захвалном. И на тај начин њен се ум стварао под његовим мишљењима. Као непосредна последица дугих, несређених, већином Аристотеловских предика, које је она слушала без предрасуда и из којих је она стекла неслућене силе једног тачног определења, он је безсвесно створио од ње доследније, мудрије, разумније биће но што је он веровао да једна жена може икад бити. Јадни тата! Једино што је он знао о својој ретко примамљивој кћери, било је то да она расте и остаје добра, физички јака и приљежна, умно врло развијена, да је увек истог расположења и да за све то najemne дугује њему. Шта, у ствари, није умео да одреди. Али сама помисао да дугује њему, испуњавала га је срећом. Био је то стасит човек; имао је имање у селу, кућу у вароши. Према своме положају није био богат, али доброг стања. Био је магистрат и много цењен, умерен члан англиканске цркве, биготан конзервативац, уских и јаких предрасуда пре него човек од начела. Није био посвећен у модерни морални светски прогрес, и био је чак готов да
1 и 2
Ева нд а
75