Женски покрет

Шта свака жена треба да зна?

Једна од најважнијих равноправности коју су жене у нашој држави досада стекле, јесте право да могу бити државни службеници, „органи државне целине“, како каже Устав. Чл. 2. закона о чиновницима, који у ствари јесте дословно пренет први став чл. 19. Устава, гласи: Сва звања у свима струкама државне службе подједнако су доступна под законским погодбама свима држављанима... итд“. несумљиво, у овом правилу, подразумевају се и жене, па и оне су држављани С.Х.С. Чиновнички закон полази од наведеног уставног принципа, и разрађује основна начела државне службе, када прописује услове за ступање у држ. службу закон каже „лице“, ,ко“ (чл. 1, 2,3, 4, 12, 13, 17, 62, и др.); када регулише посебна женска чиновничка права (чл. 38, 43, 113. 153) каже „државне службенице“. Иначе, у другим члановима најчешће срећемо израз „службеник", чиновник“. Не би се могло, дакле, само из специјалних наређења о службеницима извести право жена на државну службу, већ то извире и из осталих, махом општих прописа где се подразумевају лица оба пола. А и они чланови у којима се закон изражава именицама мушког рода, по својој општој природи односе се несумљиво и на жене службенице. Употреба мушког рода је ту само један историски остатак, који јасно показује да је у негдашњем чиновничком праву, државна служба била привилегија мушкога пола. Данас, остала је само именица Врло је мало прописа чиновничког закона донесених специјално с обзиром на пол службеника. То су н.пр. чл. 113 који предвиђа осуства службенице на порођају, затим, чланови који говоре о војној обавези службеника, као н.пр. чл. 4 т. 5, чл. 10, 12 и др. За напредовање и каријеру државних службеника у закону о чиновницима пема више никакве нормативне запреке оваквих можда има још у којем застарелом специјалном закону — и жене би могле бити: инспектори, начелници, помоћници министара, срески поглавари, велики жупани, судије, ит.д. Оне, дакле, могу бити и вршиоци јавне власти. У питањима принадлежности државних службеница није закон тако повољан по државне службенице. Још мање, решење Министарског Савета о додацима па скупоћу од 17. априла 1924. Може се и разумети и бранити пропис чл. 38 зак. о чиновн., који неудатим и нежењеним лицима смањује станарину; па и ст. 3 истог члана, који супрузима државним службеницима даје само једну станарину. Могу се објаснити и прописи који додатке на жену и децу дају мужу (чл. 43 зак. о чин. и чл. 8 реш. о дод.), јер закон сматра да на оцу лежи дужност издржавања породице. Свима тим прописима ипак не оскудева морална подлога и социјална тенденција. Али не може се ни бранити ни правдати чл. 11. решења о додацима, који државној служ-1

беници удатој за државног службеника одузима пун лични додатак. Да ли се уредбодавац доносећи овај пропис, бојао за супруге државне службенице да се не обогате од државних прихода, ако би жени остао лични додатак онакав какав је имала док није ступила у тај брак? Или је можда мислио да се државне службенице имају обавезати на неудавање? Ово наређење није у духу закона о чиновницима, а противан је уставним начелима једнакости и равноправности. Недостају му морални и социјални квалитети и он се осећа као чиста неправда. Истина, уредбодавац је покушао ову да ублажи Смањио је за половину мањи додатак једнога од супружника и дао је мужу додатак на жену. Али све то укупно не достиже суму која је одузета. Да ли су овакви прописи у интересу угледа државне службе? Лица ван брака немају ових непријатности. Овакве мере, зар не иду на руку „дивљим браковима?“ Кад сама држава својим прописима отежава легалне везе својих службеника противно чл. 28. Устава по коме треба брак да штити зар се неће наћи појединаца који ће венчање

схватити као непотребну формалност, за њихове околности врло скупу, јер их лишава једног сталног месечног прихода? И најзад, зар је у духу прописа чиновничког закона да се службеном лицу с обзиром на пол одузимају приходи које оно својим радом стиче? Овакве неправде имају свога корена у оној невољи нашега друштва да се женама у борби за опстанак за поштен рад не даје одговарајућа награда, а за неморал плаћа и преплаћује. Зашто су државни финансиски интереси морали да претегну баш на штету брака државних службеница? За своју чиновничку равноправност жене су се дуго и упорно бориле. Право на државну службу је једно јавно право и оне га данас имају. Равноправност за коју су се бориле постала је начело нашег државног права За доследно спровођење његово оне ће се и даље борити. И у тој борби неће бити усамљене. Помоћи ће их једна одабрана мањина оних људи који су уз свога друга примили борбу са животом. Јер ако је чл. 11. био уперен против жена службеница, он је погодио и њихове мужеве државне службенике.

А. В.

Хоћемо здраву породицу

Здрава породица је један од најбитнијих услова за правилан развитак сваког народа. А са колико се мало знања и савести (у целоме свету, па и код кас) оснивају породице! Зашто толико егоизма?! Изнећемо овога пута разоран утицај полних болести (нарочито lues-а) на развитак породице. Нећемо да испитујемо и осуђујемо несвесне погрешке учињене при склапању бракова; и њих има доста. Али врло често један од супружника, понајчешће човек, и ако свестан свих и најстрашнијих последица, ипак болестан ступа у брак. Жртва овакве и обести. и несавесности јесте жена. Ми не можемо да пређемо без протеста преко овога. У овоме случају, узимајући у заштиту жену, ми се залажемо за мајку и њен пород, ми се залажемо за здраву породицу, за срећнију будућност човечанства. Ми знамо да у друштву има много и скептика и покварених људи; ипак зато ми смело исписујемо следеће речи, јер су истините. Жена, здрава, са пуно снова, улази у нов живот, у брак. Тај сан често кратко траје. А јава, стварност, у толико је страшиија Ако се симптоми полних болести испоље видно и осетно онда ће жена ипак благовремено моћи и умети

да затражи лекарску помоћ; штетне последице биће бар у неколико уклоњене. Али у случајевима где се болест подмукло усади у организам, тако да тек у току трудноће избије разочарање је још страшније: радост да ће постати мајком бива код младе жене замењена тешким осећајем неочекиваног побачаја. Жена готово увек себе окривљује за овај несрећни случај. Она верује да није довољно пажње обратила на своје стање, да је дизала тешке предмете, да је претеривала у раду и т. д. Побачаји и рођена мртва деца у оваквим случајевима понављају се врло често. А кад се најзад после толиког и телесног и душевног мучења роди живо дете, ево како оно по најчешће изгледа (наводимо знакове који и лаицима падају у очи): табани и дланови новорођенчетови покривени су пликовима; у тежим случајевима појављују се разна крварења која се по најчешће завршавају смрћу. Доцније, кад (иако) ти први знаци прођу, тек што мати поверује да јој је дете оздравило а већ се појављују други знаци тешке болести: катар носа, обољење коже итд. Откуда је све то, пита се мати? И врло често тек се сада тражи савет лекарев. Настају лечења, но нажалост тешка зараза оставила је већ и сувише дубоке трагове у младоме организму. И тако због неизлечене болести ро-

дитеља деца морају да сносе последице да страдају невино. Ко је крив за ово? Болестан родитељ или друштво које законима није регулисало склапање бракова и тиме осигурало заснивање здравих породица? Признајемо, има неразумних и несавесних људи и баш зато и у толико више законодавци су криви, пред народом су криви они који граде законе. Тако је данас. Шта ће бити сутра? Сутра биће боље, мора да буде боље. Жена увек, а кад постане равноправни члан друштва још са више, успеха, тражиће увек и само праведне законе. А такав ће закон бити и закон о склапању брака. Законом ћемо приморати оне који склапају породицу да, пре него што склопе брак, лекарским уверењем докажу да су за брак способни, да су способни да стварају здрав нараштај. Ако пак у току брака један од супружника унесе зло у породицу, мораће да искуси ону казну коју за собом повлачи овакво злочинство. Тражимо здраве осниваче породице, здрава нам нација треба. За здраву нацију, мање егоизма, више свести и савести! Београд.

Д-р Ј. Нешковић-Вучетић.

Реч-две домаћицама

После састанка Мале Женске Антанте у Атини, који се одржао прошле године, као и обично изишао је у јавности извештај о раду, захтевима и резолуцијама жена заступљених у Малој ској Антанти. Једнога дана састадох се са једном госпођом, с којом се дуго времена нисам видела. Она је узорна мајка и врсна домаћица; једна од оних жена које и без више наобразбе поседују здрав разум и прирођени интелект. Дом и породица њезин је круг, сва се предала одгајању деце (осморо) и кући која јој цвета. Тада ми она рече: Збиља, пратим по новинама рад жена, и нешто ми се врло допало кад сам прочитала извештај Мале Женске Антанте. Шта ли је то тако интересантно ? упитах је. Ето, допало ми се то: што жене траже да се и домаћицама призна њихов рад; да се тај рад сматра као професија да жена има права на мужевљу течевину, т. ј. да извесним делом онога што он заслужи може и она без приговора располагати. - Зашто ти се то особито допада? - Па, јасно је, ми трошимо толико

Жена Босне и Херцеговине на органнзованом раду.

Кад се има на уму, да су, само прије 48 година, Босна и Херцеговина биле турске покрајине, у којима женска дјеца нијесу добивала ни основну наставу, затим, да до ослобођења, дјевојчице нијесу могле бити редовне ученице гимназије и да се уопште на школовање женске дјеце врло дуго гледало с неповјерењем, онда организованом раду жена у овим покрајинама, збиља треба одати признање. Први почеци организованог рада жена у Босни и Херцеговини јављају се прије 38 година. Прво женско друштво (Крајцарско Штедовно Друшто Српкиња) основа учитељица Евица Сарајевчић, у Сарајеву 1888. године. Учитељице су и доцније за дуго, биле најактивније раднице у женским друштвима. Варошка жена и ако је била примитивна, често и неписмена, брзо је схватила потребу удруживања и свесрдно прегнула на рад. Жена на селу још није толико освијешћена да би увидјела корист удруживања. Све до ослобођења женска друштва имала су искључиво хумани и национални циљ. Од ослобођења почиње и рад жена на широј основи. Жене се све више групишу према социјалним потре-

бама и све мање друштава узимају уско племенско обиљежје. Највећи број женских друштава сачињавају „Коло Српских Сестара", која постаје у свима већим мјестима, као самостална друштва, а сва стоје у вези са Главним Одбором Кола Срп. Сестара у Београду. Ова друштва су, добрим дијелом, постојала прије рата, под именом: „Добротворне Задруге Српкиња", и сачињавале су „Савез Добротворних Задруга Српкиња“ основан 1910. У Савезу су биле све Задруге, њих 20 на броју, а орган Савеза био је „Српска жена", покренут 1912. Хрватске жене, прије ослобођења, нијесу имале посебних женских друштава, него су сарађивале у културно-просвјетном друштву „Напредак", као женске подружнице. Послије ослобођења оне се одвајају, организујући се посебно, у друштва „Хрватска жена“. Године 1919 основана је и Хрв. Католичка Женска Удруга у Сарајеву. Муслиманске жене такође су се почеле будити на рад иза ослобођења, У фебруару 1919 године оснивају у Сарајеву, на хумано-привредној основи, друштво „Освитање", а 1921 организује се, опет у Сарајеву, женска подружница „Гајрета", муслиманског културно-просвјетног друштва. Подружница „Гајрет“-а има, у заједници са „Колом Срп. Сестара",

радионицу женских ручних радова, на удјеле. Јеврејке имају 3 женска друштва, сва три у Сарајеву, и сва три раде хумано просвјетни рад. Најстарије је „Ла хуманидад , основано прије 29 година, а остала по ослобођењу. Послије ослобођења поникла су још друштва: Добротворна Задруга Југословенки у Сарајеву, „Друштво жена Српкиња Хрватица и Словенки у Брчком", и, прије годину дана, „Добротворна Задруга Српкиња у Сарајеву, која имају програм рада као и прије споменута друштва. Од тих друштава одвајају се, својим радом, друштва, која имају посебан задатак. Таква су; „Материнско Удружење", основано у Сарајеву 1923. године, да пружи заштиту мајци и дјетету. „Привредна Задруга Дјевојака" у Сарајеву, основана на привредној бази. Чланице су уједно дионичари друштва. „Удружење Примања за Б. и Х.“ и „Удружење кројачица, женских кројача и модистица", да заштите професионалне интересе жена. „Женски Покрет", основан у Сарајеву 1919. као „Друштво за просвјећивање жене и заштиту њених права", а данас има у Босни и Херцеговини још пет подружница. Женска друштва у Босни и Херцеговини могу се по раду груписати овако:

1. Друштва племенско-национална и вјерско-национална са циљем хуманопросвјетним. 2. Друштва хумана са југословенским обиљежјем. 3. Друштва хумано-привредна. 4. Друштва професионална. 5. Друштва феминистичка, са одлучно поведеном борбом за политичка и грађанска права жене. Из овога кратког приказа види се да је жена у Босни и Херцеговини схватила важност организованог рада, те га је проширила, према разним социјалним потребама. Главни недостатак је, што у раду нема довољно система, што су снаге расцјепкане, што је организација жена изведена само у вароши и што јој се није прикључила и мануелна радница. Но то су недостатци опште природе, који се опажају у свима нашим крајевима и о којима треба озбиљно повести рачуна, те их отклањати. Завршујући, а узевши у обзир све прилике, можемо мирне душе рећи, да је жена у Босни и Херцеговини на раду истрајна и предана. Организовани рад жена у овим крајевима дао је лијепе успјехе, чији су резултат неколико корисних установа, као што су: Домови Ученица, Ђачке Трпезе, Женске стручне школе и радионице и т. сл. А на нама је, да недостатке отклонимо. Сарајево

Јованка В. Чубриловић.

Број 2.

„ЖЕНСКИ ПОКРЕР

Страна 3.