Женски покрет

спаваних ноћи док дете не одрасте. Колико страха док је болесно. Колико стрпње да не наиђе на рђав пример и не прими га. Колико стрпљења, труда, самоодрицања, љубави је потребно да се утроши док се једно дете на пут изведе. Све те бриге, сва та дужност, је углавном на жени. Да ли има важнијег, деликатнијег, компликованијег посла од рада мајке, која васпитањем тежи да усаврши то највеличанственије дело природе човека? Желимо да истакнемо, да нагласимо велику важност мајке као првог и главног васпитача, али морамо и напоменути, да се данас још, и сувише мало пажње поклања томе послу, што се најбоље види из тога како се мало, односно нимало, наша омладина не посвећује у питање психологије и педагогике. Са каквим познавањем физичких и моралних потреба и душевног стања једног детета данашња девојка улази у брак? Ако хоћемо истину, морамо признати, да су та сазнања сасвим површна, ако не и ништавна. Па ипак, и без предходне спреме, наше мајке схватише и разумеше народне потребе и васпиташе своју децу у националном духу, спремише их за велики историски задатак, који их очекиваше: за стварање уједињења нашег народа. Сваки век има своје обележје, своје социалне потребе. Па и наше доба, доба после уједињења, доба стапања, доба превирања, доба социалних поремећаја, има век један јасно оцртани задатак: изједначење жене и човека. И ето већ неколико година у свима земљама води се борба око тога проблема. A ви, мајке, ви можете ту борбу не само стишати, ве ћ потпуно је уништити, васпитајући вашу децу поједнако. Данас не сме више да постоји схватање, да је син нешто више од кћери, не сме бити више женског «понижавајућег» рада који «није за мушкарца». Данас се деца морају равноправно васпитивати, мора се гајити међу њима права братска љубав, поштовање и узајамно помагање. Све то изискују данашње социалне и економске потребе. И свака мајка која жели cpeћу свога детета, мора схватити ту истину и ослободити се застарелих прерасуда, да васпитајући код сина развије самовољу и господарство, а код кћери покорност, понизност и полтронство. Данас, кад економске прилике неминовно траже да и жене раде ван куће, правда и човекољубље захтева, да се на њихова плећа поред дужности, ван куће, не свали и цео терет домаћих брига. Кад жена помаже мужу привређујући ван куће, зашто не би муж помогао жени у кући? Све је тако просто, тако јасно па, ипак, није увек лако изводљиво. Сметају укорењене предрасуде. A мајке, те васпитачице нових нараштаја, морају се трудити да од малена код своје деце развију узајамну љубав и поверење између брата и сестре поступајући с њима поједнако, не правећи ни у чему никакве разлике, да деца не би осетила да једно има више права, а друго мање. На тај начин нестаће љубоморе, зависти, пакости, која влада доста често меку браћом и сестрама, због неравноправности у наслеђу, биће више хармоније у браку, jep М уж тако васпитан, неће ни једног часа своју жену сматрати за нешто ниже само зато што је жена; биће више честитости у јавном животу и жена неке никад бити понижена, јер ће другарство и равноправност у раду потиснути застарело гледиште да човек у жени гледа само предмет уживања. Васпитајући своју децу подједнако, развијајући код њих узајамно поверење и поштовање, које базира на равноправности и једнакости, мајке ћe уклонити борбу која се данас води за социалну и политичку равноправност жене са човеком, оне ће дефинитивно решити тај проблем у корист човечанства. Беог рад.

Вера Јовановић, проф.

Љубав мајчина никад не престаје, а пророштво ако ће престати, језици ако ћe умукнути, разума ако ће нестати. Свето Писмо.

Незаконита Мати.

У Британском Музеју сачувано је стручно гледиште неког медицинског колегија, које је упозоравало пре градње жељезница, да су оне за здравље шкодљиве. Данашњи посматрач тога старог документа сигурно да се мора са сажалењем насмејати тој изјави и мора је сматрати као докуменат ограничености и крајњег консерватизма. Ако човечанство, кад год, буде скупљало документе свога развоја, међу тим документима ћe сигурно бити и данашње назирање о незаконитој матери. Гледиште, које данас преовлађује о незаконитој матери је један докуменат нашег несоциалног а често и нашега социалног појма зависности појединца према целини. Оно је сјајан доказ да преовлађује у културном развоју традиција и консервативност, и да нисмо у стању прилагодити наше мишљење и нашу делатност садањем ступњу живота. Немам намеру да браним и заступам законито материнство. Али данас, када прослављамо материнство и матер, не смемо ћутке прећи преко оних матера, које неизмерно пате, које су презрене и понижене. Без предра суда и без брзог доношења свога суда, удубимо се само у једну страну проблема «незаконита мати». Они који воде тачно статистику о незаконитим матерама, утврдили су факт: да је њихов број највећи међу служавкама келнерицама и фабричким раденицама. Овај број опада у позивима, који траже веће школско образовање. Овај факт најбоље осветљава везу међу незаконитим материнством и позивом жене. Нико не може порећи, да је живот наведених категорија жена, које дају највећи број незаконитих матера, силно монотон, да не дозвољава толико слободно кретање као нпр. живот учитељица, чиновница и т. д.; њихово опште образовање је тако минимално, да им не може давати побуде нити жеље за разонођење, које би уздигло њихов душевни живот, а приморане су заради своје екзистенције на „услуге“, које се не захтевају у другим позивима. Други је узрок, и то врло важан, тај, што су оне приморане да напусте своју средину у годинама, када се њихове вршњакиње тек почињу развијати за самосталну екзистенцију. Неизобличене, недовољно поучене о себи и приликама у којима ће служити за свој хлеб, одлазе век од 14 година, а чести и млађе, у свет. Често пута чак и презреле зреле, морално не већ интактне, наступају оне свој пут, јер им дом можда пренапуњена становљанска касарна, или са свима страшним последицама алкохолизма, упропашћена „породична срећа“, или од крајње беде деморализована родбина, - није могао дати оне моралне одпорне снаге, која је неопходно потребна, да се без последица преброде варљиве сласти живота. Саслушајте једну, или сто, или хиљаду незаконских матера, у главним потезима је историја њихове несреће једнака: рано одвојене од куће, затим дан за даном, од јутра до мрака или обратно, тежак рад, рад који је без душевне привлачне силе, на то долази познанство, које мало, мало осветли монотонију. слатка обећања, вера у та обећања а у несрећи опет сама, напуштена од свих. Обично упознамо незаконит y матер тек тада, када затражи за себе и дете помоћ. Видимо и гледамо само »грех« да осудимо, јер апсослутно не може из зачаранога круга наших погледа да морализирамо о самоме факту, пошто је у супротности са традицијама и назорима о жени. Не верујемо изјавама матере, јер смо лењи и нећемо да размишљамо о социалним узроцима. Оне инстинктивно oceћajу да њихову исповест сматрамо за улепшање «греха». Неспособне су да правилно оцене каузалне везе њихове несреће да даду анализу социалних прилика, које су их потиснуле до армаде презрених. Зато оне мисле само на то, како да узбуде саучешће и да добију помоћ. То их доста пута доведе до тoгa, да претерају оне моменте, који нису у ствари права суштина. A ми у своме урођеном комодитету видимо само претеривање и нудимо помоћ ако

je у опште нудимо само из милости према детету, а матери дајемо тврди камен неразумевања. Из дугодишње праксе при заштити деце и младежи, знам да постоје такође и незаконите матере, код којих је индивидуална кривица већи узрок од социалних прилика, али са мирном савести могу да тврдим, да је број тих матера у односу са оним типичним, које су плод данашњих социалних прилика, веома незнатан. Намерно не говорим у овоме чланку о правном положају незаконите матере код нас и у другим земљама, ни о томе на који начин је потребно приморати незаконитога оца на издржавање детета, нити о томе како би била потребна широка правна, социална и хигијенска заштита незаконите деце и матера. Циљ овога чланка је једино, да пробуди макар код жена, које су организоване у нашим друштвима, разумевање за оне матере, којима јс живот доделио само трновит венац материнства. Оне су жртве, општих болних социалних прилика нашега доба. Али, запамтимо добро једно: докле год су лекари лечили за разне болести индивидуално, нису их могли излечити. Тек онда, када су их почели лечити профилактично, са социалним средствима, канализацијом, побољшањем становљанских прилика, ширењем хигиене т. ј. средствима, која су давала целоме друштву здравије и боље услове за живот, тек су тада имали успеха. Тако је исто потребно поступити и при решавању проблема о незаконитом материнству: уздигнимо друштво, друштво ћe уздигнути појединца. Али, за такав рад је потребно пре свега разумевање за социалне болести, чије су жртве и незаконите мајке. Београд.

Алојзија Штеби.

Мајка у нашим народним песмама

Наша народна поезија, нарочито женска, не баца се сувише у идеалистичка маштања. Она слика живот у његовим стварним догађајима и по његовим битним особинама. Ако у њoj има немогућности и невероватности, то није у фактима него у мери и количини њиховој. Народна поезија не измишља, него само преувеличава било позитивне одлике: снагу, лепоту, богатство, храброст, и т. д. било негативне: немоћ ружноћу, плашљивост, беду и т, д. Кад пева о мајци, народна песма не тражи само идеалне мајке, узвишена бића са надземаљском љубављу према деци и са готовошћу на бескрајна пожртвовања. Народна поезија обухватила је разнолике појаве породичног живота и опевала разноврсне типове мајке. Све те појединачне случајеве врло је тешко поделити у групе. Једна најшира подела била би у две групе: мајке које жртвују децу и мајке које се жртвују за децу... I Разни су мотиви из којих једна мајка у народној поезији може жртвовати cвoгa сина. Има их врло ниских и егоистичких, али и високих, моралних и хуманих. Најодвратнији су примери мајке прељубнице, која припрема смрт своме детету, да би задовољила своју плотску пожуду. Али народна поезија сликајући такву мајку крвницу задовољава морално осећање слушалица и читалаца. Такве изрођене мајке обично су кажњене врло свирепо: Јованову мајку живу запале, то исто бива и неверној љуби Грујичиној, и жени бана Милутина и ако ове две нису хтеле убити децу, него су их само тукле и мучиле. Удовицу Јану убија њен син коме је хтела доћи главе. Алфу удовицу син одгони од куће у бели свет, да се потуца од немила до недрага. Једини изузетак чини Милош чобанин, који опрашта жени и неверство (као Бановић Страхиња) и покушај убиства над сином. Мије само задовољено народно морално осећање тим кажњавањем pђaве мајке. Синови које мајке шаљу у погибију или их покушавају лишити живота спасавају се од опасности. Изузетци су врло ретки. (Женидба Хасан-аге с мора) Има други тип мајки, које несвесно жртвују своју децу, из жеље да им

деца буду у већем благостању. Оне спречавају својој деци брак из љубави и удају их за недраге или их жене немилима. Ради тога често прибегавају клетви «материном храном», а народ сматра да се родитељска клетва остварује чак и кад је неправична. Најлепша песма те врсте то је позната балада Омер и Мерима, од које има много варианата са разним именима (Омер и Хајкуна, Јово и Марија, Иван и Јерина и т. д.). Интересантна је једна песма из Ерлангенске збирке: мајка жени сина кога воли вила, и на дан свадбе вила усмрћава младића... Има мајки у којих је какво друго осећање јаче него материнско. У једној врсти песама мати жртвује живот једног од своја три сина да спасе брата за кога Турци траже главу као откуп. У тој песми сестринска љубав надвладала је материнску. У другој једној песми љубав према мајци јача је од љубави према деци, а обе те љубави слабије су од љубави према мужу. Кћи иде у походе мајци. Јављају јој да су joj умрле обе кћери. Она се не враћа. На други конак стиже јој глас да су јој и оба сина преминула. Она продужује пут к мајци. И враћа се с пута тек кад ју је снашла »највиша жалост» кад је муж променио светом...

Али ван ове борбе међу личним и материнским осећајима и разним врстама породичне љубави има једна друга, виша и племенитија борба. Има мајки у којих је материнска љубав потчињена осећајима више природе. Обесни Дука Сенковић на дан славе отима мајци поскуру и баца је псима. Мати га куне тешком клетвом, која гa и сустиже. Ту је побожно осећање јаче него материнско, јер је син неваљао. У песми Урош и Мрњачевићи, Марко полази да пресуди на коме је царство. Он тегли на правду, али га мајка пооштрава у томе једном великом моралном максимом: „ боље ти је изгубити главу , него своју огрешити душу" . Она ради правде жртвује не само своју амбицију да буде царица, него доводи у опасност и живот свога сина. да би спасла његову душу. То је више и јаче него позната реч коју је шпартанска мати казала сину дајући му штит да поће у рат: “С њим или на њему!» Осећање мајке Јевросиме односи се на један узвишенији принцип, даљи од личног и народног егоизма: даљи чак и од најширих друштвених интереса, апстрактан, очишћен од свега земаљског: принцип правде, онај кога су стари Латини ставили изнад свега и свакога (Vivat justicia, pereat mundus. Нек живи правда, па макар пропао свет). Али и у великој речи мајке Јевросиме може бити зрнце оног светог егоизма; Воли сина и мртва него обешчашћена. Међутим, љуба ђакона Стефана жртвује своје малено чедо из колевке из најчистијег хуманог осећања: да проговоре девет немих и прогледају девет слепих сирочића, које она и ђакон хране у своме двору, радећи за њих чак и у свету недељу. Али Бог не жели да уцвели те племените мајке узвишених моралних и хуманих осећања. Он не прима жртву и њихова деца остају жива, као и син старозаветног Аврама. II Друга врста мајки то су оне које умиру од туге за својом децом. И ту постоји више разноврсних случајева. Најпознатије су песме у којима се мајка преудаје, најчешће против своје воље, под притиском своје породице, и оставља своју децу. Најлепше cyи најдирљивије песме те врсте: Хасан-агиница и Љуба Малог Радојице. Хасан-аганицу муж отпушта, јер гa од стида није смела обилазити кад је боловао. Породица је нагони па поновни брак. Кад се праштала с децом препукло јој је срце од жалости те је »б’јелим лицем у земљу уд’рила“. Љуба Малог Радојице по преудаји разговара се с месецем и пита гa о свом напуштеном детету. Месец јој казује: да није ни гладно, ни голо, ни босо, ни неокупано, али је жељно мајчина миловања. И јадна Јела на тај глас пада мртва на земљицу црну... Таквих песама има подоста и све су лепе, нежне, топле и ако тужне. У

Број 8.

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Страна 3.