Женски покрет

це борбених Ирских жена, поздравиле су госте и нагласиле су да рад Лиге тежи да здружи заступнике најразличитијих погледа, нe само за неколико часова век за трајан и плодан рад на миру. Ток расправе је доказао, да жене свих држава истински и темељно проучавају питaње о миру. Полазећи од основне идеје Друштва Народа, које на подлози равноправности треба да здружи све народе, развојем ће се доћи до признања, које ће изгладити неслоге међу народима. Али народе треба још научити шта је право Друштво Народа. Државе, које су постале после рата, морају своје унутрашње тешкоће, које су запрека консолидовању државног устројства, решити на миран начин, исто тако се морају решити и проблеми националних мањина, односи са суседним државама, и пласирање извозних продуката. Поред тих важних политичких питања, конгрес је нарочиту важност поклонио на васпитање за мир. Ово питање је нарочито посебни делокруг рада за жене, и то нарочито за жене оних држава, у којима оне већ имају политичка права пошто тако њихов уплив постаје много јачи. Не подцењујући утицај породице за васпитање деце у томе погледу, ипак треба радити и на томе, да се повећа утицај жена у школском васпитању, у дечјој лектири, која има веома важан утицај на развитак деце. Нарочиту пажњу потребно је обратити на тежњу за јачање њиховог моралног утицаја у јавном животу. Идеја о миру, која даје томе утицају унутрашњу топлоту, мора да се пренесе на цео народ... Круг жена, које данас служе идеји за мир, шири се свакога дана, здружава најбоље и душевно најузвишеније жене, као што ћу потврдити у идућем чланку Праг.

Милена Илова.

За захтеве наших учитељица.

У 10 броју нашега листа изнели смо неправду, нанету учитељицама тиме, што немају права бити биране за учитељске дисциплинске судове. Алианса Женских Покрета сматрала је за своју дужност да у нарочитој представци изнесе то питање Господину Нинистру Просвете, Господин Министар Просвете, Др. Нинко Перић, примио је 9 јула нашу депутацију, која му је протумачила наше захтеве и молила да га исправи неправду дотичне уредбе. Господин Министер јс обећао да ће цело ово питање простудирати и после донети своју одлуку. Пошто је Господин Министар изјавио да није противник

феминистичког покрета, то се надамо да ће учинити све што је у његовој моћи да задовољи наше захтеве. Представка гласи; „Алианса „Жентких Покрета» примила је из многих крајева наше државе дописе од организација учитељица основних и грађанских школа у којима се жале да су одбачене учитељице као кандидати за стручне другове у обласним дисциплинским судовима. Чл. 5. Уредбе о обласним дисциплинским судовима предвиђа учитељска лица, а нигде Уредба не предвиђа да та учитељска лица морају бити мушкарци. Стога је сасвим логично да су и учитељице биране за чланове дусциплинских судова као пуноправна учитељска лица. Међутим Министарство Просвете је одбило све предложене учитељице за кандидате дисциплинских судова. По нашем дубоком уверењу овај поступак Министарства Просвете није основан ни на одредбама дотичне Уредбе, ни на уставу нити на ма коме другоме закону, као закону о судијама или чиновничном закону. Ма да су неки Велики Жупани у својим мотивацијама за одбијање учитељица навели и то, да жене у нашој државине могу бити професионалне судије, сматрамо да је ово тумачење потпуно погрешно, јер за учитељске дисциплинске судије траже се стручни другови, а не професиналне судије, а нико не може оспорити да је учитељица исто тако стручни друг као и учитељ, јер има исту спрему и исту праксу. На неким скупштинама учитеља чула се мотивација одбијања да жене учитељице - не могу бити кандидати за дисцислинске судове што Устав забрањује женами улазак у судску струку. Ово је потпуно не тачно пошто Устав не садржи ни једну одредбу, која би женама бранила улазак у судску струку. Дакле ни та мотивација нема стварног ослонца. Сматрамо као најбољи доказ да су учитељице потпуно способне да врше своју дужност као чланови дисциплинских судова то што су учитељски скупови сами изразили учитељицама поверење, бирајући их за чланове дисциплинских судова. Стога сматрамо да Министарство Просвете није у праву ово поверење да отклони. Овим поступком Министарство би погазило принцип самоуправе, на коме се оснива модерна демокрација и кога жели да спроведе у живот и сам Устав. Министарство Просвете, по нашем мишљењу, не може имати стварне разлоге да одбаци учитељице као

струче другове у дисциплинским судовима. Ово одбацивање значи велико неповерење Министарства у праведност и исправност учитељица, преко чега Алианса „Женских Покрета" не може мирно да пређе. Ако учитељице у дисциплинским судовима својим поступком не би оправдали поверење које им указују њихови другови, уверене смо да их више не би бирали, јер је то њихова дужност и њихово право Али да унапред Министарство Посвете одбацује учитељице од те дужности сматрамо да је велика неправда. Част нам је замолити господина Министра да ову нашу преставку узме озбиљно у обзир и да исправи кривицу, нанету учителецима, које савесно врше у нашем народу своју тешку дужност. Пошто Удружење Југословенског Учитељства тражи да се цела Уредба измени, молимо господина Министра да при евентуалној измени прецизира, да и учитељице имају иста права као учитељи, пошто имају и исте дужности и да се за члана комисије, које буде радила уредбу постави и која жена.

На путу ка измирењу?

Свима женским организацијама и свакоме ко прати њихов рад, познато је да је у прошлој години међу Београдским женским друштвима избио велики неспоразум, који је имао за последицу одвајање извесног броја Београдских друштава из Народног Женског Савеза и стварање Народне Женске Заједнице. Као што се то и предвиђало, ова појава не би била толико немила, да је остала локализована међу Београдским друштвима, али се, на жалост, несмишљеним радом она проширила и у унутрашњост наше земље нарочито у Србији и изазвала врло немиле догађаје. Из тога разлога стизали су у току године апели женских друштава из унутрашњости наше земље, да се учине све покушаји, како би се једном дошло до споразума и једне јединствене организације у Београду. Наше жене из унутрашњости Србије говориле су нам: «Или се ви у Београду споразумите, или ћемо се сигурно, услед вашег неспоразума, и ми разделити бирајте шта вам је милије». У духу рада Народног Женског Савеза и његових друштава била је увек изражена тежња за мирни и сложни рад. Народни Женски Савез је увек показивао најбољу вољу да доведе у склад рад свих женских организација. И овом приликом, највећа организа-

ција Народног Женског Савеза Коло Српских Сестара покушало је да једнодушну жељу свих Савезних друштава дефинитивно оствари. К. С. С. је позвало на један састанак сва Београдска женска друштва и чланове Народног Женског Савеза и чланове Народне Женске Заједнице, и пред представницама свих друштава, п. председница К. С. С. г-ђа П. Продановић изнела је отворено и искрено све немиле последице расцепа Београдских друштава и потребу њиховог зближења и заједничког споразумног рада. И ако се представнице свих друштава нису сматрале овлашћене да донесу одлуке, које би њихова друштва обвезале, изјавиле су све, једногласно, да сматрају заиста веома штетно по рад женских организација ову подвојеност Београдских друштава, и да ће њихове организације прихватити идеју споразума. Да би се дошло до дефинитивног споразума, на којој ће се бази моћи регулисати дисхармонични однос и међу Београдским друштвима, заказана је споразумно друга заједничка седница за 2. јули, на коју су били позвани преставници свих Београдских друштава, и управе Народног Женског Савеза и Народне Женске Заједнице. После првог састанка са грозничавим нестрпљењем се очекивао други састанак, на коме се требала наћи база за споразум, у циљу да се одклоне сви узроци и тешке последице неспоразума Београдских друштава. Али, у место жељно очекиваног споразума, на заказани састанак су дошле само представнице Савезних друштава и представнице Управе Народног Женског Савеза, а у место преставница Народне Женске Заједнице и њених друштгава, управа Народне Женске Заједнице упутила је једно писмо, у киме лаконски каже, да друштва која су у склопу Заједнице нису у свађи ни са једним друштвом у земљи. Тешко је нама веровати да преставнице Народне Женске Заједнице сматрају, да су истински пријатељи оних друштава у земљи, против чијих интереса тако често устају, а њихов недолазак нам је само један доказ, да оне не желе да погледају истини у очи, већ да се заваравају речима да »ни с ким нису у свађи« па с тога ваљда и не желе долазити до споразума у раду са великом већином друштава у нашој земљи, која се налазе у Народном Женском Савезу. Овај поступак Народне Женске Заједнице нас је у толико више изненадио, што су изјаве делегата друштава Народне Женске заједнице на првом састанку биле потпуно су-

Две заслужене просветне раденице г-ђица Катица Павловић и г-ђица Олга Гавриловић.

О Видовдану ове године прослављена је у Женској Учитељској Школи у Београду тридесетогодишњица наставничког рада г-ђице Катице Павловић и Олге Гавриловић. И ако различите по природи својој и по природи посла, ипак ова два разна стручњака имају једну заједничку црту љубав према своме предмету и љубав према деци и школи. Г-ђица Катица Павловић свршава 1889 године Вишу Женску Школу у Београду и студира историско-филолошки одсек Велике Школе. Још у раном детињству заноси се изучавањем историје српског народа под утицајем своје мајке, која је изванредно знала све догађаје из првог и другог устанка. За све има да захвали мајци и сестри, које су јој биле ста лан подстрек. Женска деца тада нису ишла у гимназију, и г-ђица Павловић као ванредна ученица. после четири године завршава студије и одмах добије место помоћнице наставници То је била нарочита дужност: она је стално са децом, присуствује предавањима наставника, нека врста разредног старешине и асистента. Тамо је провела годину дана. Идуће године добије да предаје, али не свој предмет, него ботанику. Водила је ђаке у ботаничке екскурсије, и преда-

вала и овај предмет са великим успехом. А кад се пре двадесет и седам година отворила Учитељска Школа под управом поч. Срете Пашића онда је прешла у њу, и стално предавала српски језик и књижевност. У почетку рада у Учитељској Школи за време Срете Пашића заведене су екскурсије са свршеним ученицама ради упознавања земље. Да би се извела екскурсија, приређиване су позоришне представе Ту је г-ђица Павловић уносила сав свој укус и показивала пуно познавање уметности. Прво су играни српски комади: Трифковићев „Школски надзорник“, Змајев „Шаран“, Сцене из „Лаже и паралаже" Стеријине, „Малер“ и „Пописне комисије" од Стевана Сремца, „Ђокица“ од Сремца. Али брзо се исцрпио домаћи репетоар, настала је пауза, и, најзад, на основу народних мотива и уметничке поезије, а по идеји Гужа, написао је брат г-ђице Павлови-ћ, г. Павловић „Српство у Београду", које два пута извођено у Народном Позоришту, 1909 и 1911 године, а тако исто и у многим местима у унутрашњости. Костими су били оригинални, све покрајине су биле заступљене. „Химну Београду" и „Јадну Босну" компоновао је г. Јосиф Маринковић, композитор, остале народне мелодије хармонизирао и са ученицама обрадио Божа Јоксимовић. Те ноте су остале као уџбеник за народне мелодије, а „Химна Београду" као химна Школе. А кад

је други пут извођено приликом прославе Доситијеве смрти 1911 године, онда је и Веља Рајић, познати и симпатични наш песник, написао химну у стилу Доситијевом. Учитељска Школа је пре званичне прославе просла вила Доситеја као свог највећег узора. То је био сјајно спремљен ђачки концерат. И све има да се припише инцијативи г-ђице Павловић. Она је имала храбрости и воље и прва почела са ђачким дилетантским представама. Затим се прешло преводима. И г-ђица Станка Глишић и г-ђица Косара Цветковић и Веља Рајић неуморно преводе и преводима потпомажу позоришну дружину г-ђице Павловић. С друге стране њена браћа три професора и она четврта из куће, дају прилике и маха за развијање рада у томе правцу. А метод г-ђице Павловић био је изврстан. Монологе учи цео разред, диологе и поједине улоге из комада више њих, па се од њих одабере најбоље да се не ствара завист у разреду. Чак су на тексту тих научених монолога држане и граматичке вежбе. Најзгоднији су били руски и француски комади. Изашла је књига тих скупљених позоришних једначина под насловом „Позоришне игре“. Ту су комади: «Први корак», «Злокобна нула», «Дивљакиња», «Моја сестра Клара», «Девојчица с жижицама» и један диалог. Г-ђица Павловић је, као млада наставница, држала светосавски говор о Милици Стојановић Српкињи. То

је читава студија стучно рађена. После рата још једном је сјајно изведен комад «Први корак« од руског писца Салавјева, приликом прославе двадесетпегогодишњице Учитељске Школе. Име г-ђице Катице Павловић везано је за Учитељску Школу и у њој г-ђица Павловић је имала велики утицај за све генерације. Она је оставила трајан спомен у младим срцима која су кроз ову школу прошла: ауторитетом и знањем, добротом, нежношћу и љубављу. Г-ђица Павловић је била врло блиска ученицама: њој су искрено прилазиле све. Она им је ширила круг знања и уливала љубав за рад у народу. Била Је прави васпитач, какав се ретко налази. Водила је ученице у позориште и будила им интерес за уметност и разумевање живота. Ишла са учекицама на сликарске изложбе и упознавала их са сликарством. Желела је да у живот ученица унесе идеје, лепоте, морала. Прво писмо са села од младих учитељица било је упућено њој. Прво писмо младим учитељицама било је од ње. Она их је стално пратила, давала савете, храбрила у раду. На тридесет и две генерације утицала је подједнако јако. Увек иста, скромна, чврсте воље и карактера, она је цео свој рад посвећивала деци, и школи. Наставнички позив није лак; али она га је мудро проникла. Била је један од највећих наших педагога

Страна 2.

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ «

БроЈ 12.