Женски покрет

јастучића, застора, столњака, онда радова на дрвету, кожи, грнчарији и свуда примењени народни мотиви у најживописнијим бојама, који вас тако привлаче, да не можете да одолите а да им не приступите. И лајику пада у очи не само финоћа израде но и прецизност за одржање и мотива и боја. Савршено је лепа она марама што је онако овлаш пребачена преко клавира. па оне дивне мапе, па корице за књиге, заклон за лампу, па тек оне две прекрасне лутке, младенци у живописном народном оделу, чије су свеже и живе боје читава поезија. Мало је и маште и моћи да се опише сва лепота хрватског народног везива, које хрватска жена са тако рафинираним и разумевањем и умешношћу ствара. Што је нама нарочито падало у очи и што је за велику похвалу, то је што је хрватска жена успела да од свог народног везива, досада мртвога блага, извуче све лепоте и да их на најразноврсније начине примени за данашњу употребу. Успела је хрватска жена да од свога блага начини индустрију и да запосли жену, да јој пружи занат и да у исти мах сачува многе мотиве од пропасти. То је пут којим треба да се иде и ми им од срца одајемо пуно признање. Коло Српских Сестара изложило је своју збирку костима и радова из Јужне Србије, Босне. Херцеговине, Далмације, Црне Горе, Војводине, Барање. Склад боја, лепота линија, онај ситни фини вез наш гобелен на кошуљама са Косова. јасно нам казују не само расположење наших жена у који су они везле не само срећу и радост, чежњу, бол и тугу, него и урођени инстинкт за лепо. Није она имала моделе и узорке. Они су ницали из њене душе а бујна их је машта стварала. Та жена која је рафала синове јунаке, која је њихајући своју децу певала им о Милошу и Марку, стварала је и ова ремек дела у везиву којима се ми данас дивимо. Ми се и данас поносимо тим рукотворинама и К. С. С. труди се и стара не само да очува народне мотиве, но да их шири и примењује за данашње потребе. Истина, то за сада иде код нас теже, јер се све ово ради аматерски. па ипак за почетак било је у истини лепих ствари. Било је разних подметача, заклона за лампу, јастука, марамица, корица за књиге, рамова, јелечића, народних костима, дивних торбица и т. д. Падале су нарочито у очи лутке у чисто народном оделу из разних наших крајева. Вреди помена збирка чипака г-ђe Зорке Др. Ђ. Николића. Те чипке

ради и наша жена у Јужној Србији, али их је г-ђa Николић са префињеним укусом, са правом виртуозношћу усавршила. Од тананог конца стварала је паучинасте мреже, а пo неки мотиви такмиче се са правом валенсијском чипком. Београд је показао лепо интересовање за ову изложбу. те је и тиме дао подстрека за будући рад. Посета је била за све време стална и велика. Г-ђе Франгеш и Пајер вазда отмене и љубазне као и г-ђица Мудринчић биле су неуморне дајући потребна обавештења радозналим посетиоцима не само cвojoм урођеном љубазношћу већ и потпуним разумевањем изложених предмета. А чланице К. С. С. не само као домаћице што нису могле бити заморене, већ су хитале cpeћнe и задовољне да буду и корисне. Изложба Женске Удруге из Загреба и К С. С. у сваком погледу је успела. Велики је њен значај у заједничком и узајамном раду, а успех ове изложбе огледа се на лицу Хрв тица и Српкиња у чијим грудима подједнако куца срце за нашу лепу Отаџбину. Најзад. ова изложба затворена је 13 ов м. једним интимним чајем у част драгих гошћа, на коме су узеле удела и представнице свих наших хуманих и културних друштава. Уз шољу чаја и уз ћаскања завршена је ова лепа манифестација, а драге сестре искрено и топло поздравиле су нас са: »До виђења у Загребу«. Београд.

Ангелина Р. Ј. Одавића.

Вечита песма.

Као и сваком приликом, и ове гoдине на Скупштини Професорског Друштва Секције Београд, 20 прошлог месеца у Београду, чуло се колико ауторитативно толико погрешно мишљење људи о женином раду. Председник професорске скупштине, г. Глигорије Хаџи-Ташковић, директор Женске Гимназије у Нишу, врло добро иначе обавештен о раду жена, упознат и са овогодишњим радомНародног Женског Савеза у Суботици, и прихватајући донекле резултате тога рада, у свом говору о наставном плану и програму, извео је за женску децу захтеве до крајности једностране. И кад би се, случајно, усвојио тај систем образовања женске деце, жене би се вратиле у положај у друштву који су заузимале равно пре пола века. Г. Хаџи-Ташковић тражи да женска деца имају други програм наставе да се у свима разредима женске гимназије

нарочита пажња поклони чисто женским предметима: 1) ручном раду (за шта смо и ми), 2) вербалном домаћинству, 3) нези деце и 4)и, нарочито, да се одржава строга дисциплина према женској омладини, како би се васпитавале у гимназијама што боље мајке и домаћице, »а никако да жене иду у Женске Покрете и Женске Странке«. На протест једне жене Г-ђе Радунке Чубриловић, просвећени људи професори слатко су се смејали. Ми, одиста, никада довољно не можемо нагласити да данас треба рачунати са другим приликама и другим временом. Друкчије данас живи и мисли цео свет, друкчије живи и мисли жена. Душа жене се изменила, проширила, порасла, као што се и психологија људи изменила. Ново време створило је нову жену Не можемо се вратити више у старе калупе. Најзад, најјачи аргуменат је у томе што мали чиновник најмногобројнији грађанин данашњег друштва није у стању данас сам издржавати породицу, и женина сарадња је неминовна. И жена баш ради деце своје мора двоструко да ради и у кући и ван куће. С тога, уводити данас други програм у женске гимназије, то би значило реакцију, значило би враћати се на некадашњу преживелу Више Женску Школу. За такво образовање постоје добри Виши Заводи за Васпитање Девојака. А што се тиче домаћинства и неге деце, прво се учи у кући, свакодневно, од матере; друго је заступљено у програму хигиене у школи. Према томе, и уважени директор, г. Хаџи Ташковић, и сви остали мушки колеге, треба да рачунају са прогресом и временом, и за увек добро да упамте да Женски Покрет, као и сва женска друштва удружена у Народном Женском Савезу, не негирају ни материнство, ни брак. ни оснивање породице, ни одржавање куће и деце, него, на против, све што раде, раде искључиво за циљеве жене као мајке и домаћице, тих амблема жене, којима се жена поноси и којима ће се, само у савршенијем виду, дивити њихове мушке колеге вечито. Београд.

Једно заслужено одликовање.

Д. Ст.

Госпођа Марија Јамбришак, која је славила у септембру 80 годишњицу и о чијем раду смо писали и у нашем листу, била је изабрана за почасног грађанина града Крапине. Искрено се

радујемо овоме заслуженом одликовању и срдачно честитамо г-ђи Јамбришак. Уверени смо да њој није стало до оваквог спољашњег признања њенога рада, јер се сувише у нашим данима раздају одликовања на све стране, али она је мећу вреднима највреднија, јер је несебично и искрено радила за опште добро.

Правни положај жене ¹).

Говор одржан 9 октобра на збору Ж. П. у Сплиту.

Дуга је то повјест зависности и подложности жене која се је из првобитног положаја ствари или робиње, којом муж располаже постепено еманциповала дотле, да себи тражи једнакоправност и у јавном животу што је већ постигла у добром дјелу такозване западне цивилизације, а ето се њезин положај силно побољшао и у муслиманском свјету непосредно на нашем истоку. Налазећи се на раскрсници Истока и Запада природно је да питање ослобођења жене изазове и код нас живо занимање.

Новим открићима установљено је да у прастарој бабилонској цивилизацији и у најстаријем законику те давне државе положај жене бијаше сношљив и слободан. Ну то је осамљена појава у Старо доба. У Мојсијеву закону положај је жене подређен: раставу брака може да проведе само муж док жени завјет може да ријеши само њезин отац или муж. Кћери наслеђују само у несташици синова. У Индији вриједи правило, да је жена подложна: „дању и ноћу-мора жена да је подложна заштитнику своме", каже законик Мануов. Насљедство прелази само на мушке, а жене су искључене. У римскоме праву породица је основана на умјетној т. зв. агнатској вези. Рођаци су они. који по крви или адопцији спадају под „очинску власт" (patria potestas) заједничког предника или би под ту власт спадала да је он у животу. Код Римљана очинска власт, а не крвна веза, твори темељну идеју првобитног породичног права. Тек се је касније развила, као супротни појам когнатска веза на темељу крвног сродства. Из овог темеља римске породице произлази зависност жене. Удајом прелази жена под власт мужа (manus), неудата је под вјечном очевом власти (patria роtestas) док је отац жив, а након ње-

Viktor Margueritte. Женa и будуће генерације.

Врло је мало списатеља, који су изазвали толико клевета и толико признања, као што je то случај са француским списатељем Viktorom Margueritom. Он је познат нашој широј јавности нарочито по свом роману „La Garçonne“, који је први део трилогије „ La femme en chemin" (Жена на походу). Други део је „ Le compagnon" (Друг) и трећи „ Le couple“ (Пap). Познат је Margueritov искрен и смишљени начин приповедања и зато је тако лако разумљиво што су се дигли против њега свуда, у Француској и на страни, моралисти који су видели у његовим делима само описивање фриволних призора са намером да пробуде у читаоцу ниске инстинкте. У својој хипокризији они су презрели дубоку моралу страну његових дела. Писац износи у својим делима покушај жене да се еманципује од лажних принципа двојног морала, који је остварио мушкарчев егоизам и како жена сама остварује законе упркос конвенционалности, законе који одговарају моралну и истини У свом последњем делу „Тоn corps est à toi“. (Твоје тело је твoje) које је први део опет нове трилогије „Vers le bouheur" (Ка срећи) приказује мотиве, који га воде концепцији његових дела:

„Шта сам желео својим последњим књигама? Да преко својих јунакиња покажем етапе толико женских душа, које се траже на трновитим стазама ослобођења. Књигом Ка срећи желело би се уздићи још више. осветлити дуги, дуги пут, којим с муком греди жена под теретом материнства, носећи својим слабачким рукама буктињу човечанске наде... Зато наслањајући се на једну већ проживелу историју. нападам у овом делу без икакве бојазни све оно што ми изгледа Годријев говор, који стеже својим замршеним замкама мисао која се укоренила у народу. Прогрес ћe још увек бити замка, докле год не буде решено сексуално питање у корист жене и мајке. Питање од прворедног значаја. Од њега зависи социални проблем. Оно је свуда дубоко укорењено и у обичајима и у законима. Решење ето, ту треба пресећи. Онога дана кад буде престала за наше кћери опасност од фабриковања, механички, онога што савршенство индустрије, под свим својим формама, подразумевајући ту и рат, назива »људским материалом«, тога дана, и само тога дана нестаће глупе неједнакости полова, као и класне надмоћности. Право гласа. што се жена тиче, само је средство да се што пре дође до циља; оно ке вредети само ако су генерације разборите и свесне Нека жене буду потпуно убђеене у

тo! догод оне не буду схватиле да организовати се не значи ништа, а да бити свестан значи све, оне ћe и даље бити потчињене закону човека закон) који их гура у задовољство и бесмислено размножавање Иначе, мајке имају да се боре, с изгледом не успех, против нecpeћa које пустоше Стално њихову децу (од туберкулозе до алкохолизма, од сифилиса до немаштине). Зато се не обраћам само својој земљи овом књигом која, издижући се изнад странака, има замашнији циљ. Данас, у доба опште измене мисли и радње један народ који се повлачи у себе, није способан за живот као ни индивидуа која живи усамљено у друштву. Последњи рат је то доказао. Сваки човек чији се глас високо уздиже, треба неуморно да објављује да плодност земље има својих граница. док их плодност људског рода нема, да равнотеже нема међу тим двема продукцијама. Претпостављајући чак оно против чега се сва човекова душа буни да се неувиђавни народи опет сукобе при неком новом конфликту, победа ћe бити не на оној страни где je бројна снага јача, већ онамо где се буде пронашла најбоља машина за убијање. Један би мозак био довољан да уништи милионе живота. Зато néomalthusianisme за који се неправедно мисли да је узрок слабљењу расе, у очима једног шовинисте

не би требало да има ничег страшног. Пре свега néoаmalthusianisme, као и Средње науке: еугеника и нега деце, да живот створи плоднијим и лeпшим усредеређујући га. И док га оне две nауке често и сувише доцкан само залечују, néomalthusianisme га предбиђа. Тако су доктрина Малтусова и још очигледније доктрина Drysdol-oвa отворено признате у Енглеској, Америци, Шведској, Холандији, Немачкој од све већег броја напредних духова, а лицемерно, у свима земљама од стране свих владајућих класа. Међутим, званично угушивање овде онде, а нарочито у Француској неправедни закон од 1 августа 1920 спутавају у маси њихово слободно зрачење. Узалудан напор! Ништа неhe задржати светлост. Она ћe продрети постепено и у ону густу ноћ, у коју ваше незнање лута, а ви потиштени људи, који сневате за своју децу будућност без оних нecpeћa које сте ви подносили, а нарочито ви жене које ћете бити, кад будете хтеле, творци светскога мира. Љубљана.

Ангела Воде.

АДВОКАТ МИЛИЦА М. ВЛАЈИЋ налази се са канцеларијом у Дечанској ул. бр. 7. Тел. 51 —18.

Страна 2.

«ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Број 21.