Женски покрет

гове смрти прелази под власт агната, а кад оних није имала под власт племепа (gens): увјек зависна и подложна. Код Римљана жена је стечена власност мужа, купована као сваки роб да му служи. Жена не може да буде ни свједок, ни тутор ни куратор: не смије да адоптира нити да буде адоптирана; не смије да опоручно расположи ни да склапа уговоре. Она не наслеђује ни без опоруке, већ агнати, једино у случају ако је сестра Жене могу да буду разбаштињене опћенитом клаузулом, док разбаштињење сина вриједи само поименично. За жену у опће вриједи у римском праву предрасуда менталне неспособности, те не може ни да тужи већ једино ради преваре или урока. У јавном праву жене су искључене из сваке грађанске и јавне службе. „Feminae ab onnibus officis civilibus vel publicis remotae sunt“, каже Улниан Ове легалне неспособности жене постепено теком времена бивају убла жене легислативом и јудикатуром преторске правичности, т. ј. оном благотворном доцнијом праксом римских претора који су „ех bono et aequo“ ублаживали и мијењали круте римске законе увађањем т. зв. правних фикција. Тако је међу првим преторским фикцијама било уведено ослобођење жене тиме, што се је она ослободила привидном цесијом тутора, кога би она сама изабрала или би се фиктивно предала у власт номиналнога мужа, који би је ослободио своје власти. С временом је правичност преторска признала уз умјетно агнатско и наравно когнатско сродство по крви Диоклецијан и Максимиљан дозволише женама адопцију; Клаудије укида над женама туторство. које поново оживљује да под Јустинијаном коначно престаје. Овим наступа за жене слобода опоруке и уговора. Под Јустинианом пpecтaje имовинско нерасполагање жена и оне могу да располажу са својим миразом. Под кршћанским римским царевима све се више лично и имовински еманципује жена, навластито под Јистинијаном који се држи „протектором жена". Кршћанство је знатно уздигло положај жене: укинуло је у без опручном насљедству разлику између мушке и женске дјеце; настаје туторство дјеце и унучади пo мајкама и бабама; увело је дјеломично насљедство мајке на оставштину дјеце, која умру без опоруке; појачало је насљедно право удова; а надасве je уздигло жену прогла сивши брак не разрешеним и давши му ознаку сакраменга. Није чудо, да је кршћанство у женама нашло најгорљивије присташе. Код првотних народа на Сјеверу Европе жена jе била ограничена у насљедству, јер су непокретна добра прелазила само на мушкарце. Свакако су жене могле стицати и наслеђивати покретнине. Ово је било по свој прилици за то, јер су мушки освајали, а жена је само кућним радом помагала и стицала. Жене бијаху под трајном тутелом биле неудате или удате. Код старих Словена не бијаше положај жене завидан. Брак се закључивао отмицом или т. зв. „умакнућем. (руски: „умичка, умиканије") Трагови се тога и до данас код нас повлаче. Воља жене није ту одлучивала. У каснијем развоју брак се закључивао путем куповине и продаје. Ријеч „удати“ рекао би има исти коријен као и „продати". Код Бугара има још и данас остатака такова обичаја, а у неким женидбеним обичајима, што их је покупио Вук Врчевић на нашем југу, младожења даје оцу заручнице неки новац, што је сигурно остатак и симбол негдашње куповине. Куповина и продаја као форма брака била је опћи индоевропски обичај, те израз старословенски „вјерно", алемански „widemo“, грчки „ednon " показују на куповину. И онај вео, којим се дјевојке при вјенчању покривају по свој прилици остатак је вела, којим су дјевојке биле за-

стрте када су их на вашарима пробирали и куповали за жене. Из обичаја умакнућа и куповине лако је закључити какав бијаше код Словена однос између жене и мужа, господара жене. Ниски положај жене код Словена произлази и из обичаја, да су се жене након мужевљеве смрти убијале и покапале мужем. Наша народна поезија која је израз првотних народних мисли и осјећаја пјева мајку и јунакињу. Она је пуна ocjeћaja и поезије момка прама дјевојци, а надасве је неизрециво мила у изрицању љубави између брата и сестре Једна народна пјесма каже, како двије сестре. не имајући брата, изрезаше га од дрва шимширова, те га залажу медом и шећером и са чежњом за братом кажу: „то нам је ди пак нам пробесједи". А у другој сестра везе име и успомене мртва брата у рукаве своје. Наша народна поезија доказује нам, да је осјећај прама женама а навластито осјећај браће и сестара, племенит и топао код Словена, што у осталом одговара њиховој чувственој нарави. Ако у имовинском погледу жена код Словена не ужива исти положај као и мушкарац, те је искључена из власности и насљедства непокретнина и признато јој само право власности и насљедства на покретни иметак, то се тумачи посебном праславенском установом о „задружној кући", која је са свим својим посљедицама у неким нашим земљама још и да нас на позитивној законској снази, а у свјести сељачког пучанства живе свугдје, пак и овдје код нас у Далмацији у пркос вјековној туђој доминацији и туђим супротним законима. Код Словена непокретни иметак припада „задружној кући" т. ј. заједници, која редовно обухвата више нераздружних породица. „Задружна кућа" је оно морално лице, кojeму припада власност породичног иметка. Такова породица не умире, већ умиpу поједини њезини чланови. а на њихово мјесто долазе други новорођени Породични иметак уживају нараштај за нараштајем као привремени уживатељи. али власник је кућа задружна као такова. Не постоји, дакле, индивидуална власност код старих Словена, већ нека врста скупне власности или боље власности садашњих и будућих покољења. Није по тому могло да буде насљеднога права на такав иметак, а жене, које удајом прелазе у друге куће нису могле да наслеђују или разносе т зв. „темељ“. на којему живе од кољена на кољено наш сељак. Колико је овај правни основ, на којем је живео и живе добрим дјелом наш сељак, уврјежен у начину његова живота и колико је консервативно ушчуван, најбољи је доказ у томе. што н пр. Богишићев Црногорски »Имовински Законик« г. 1888, v којем су рецепипане из народа установе о задружној кући, има скоро дословце једнаке установе нашега »Пољичког Статута« од г. 1410. Кроз 500 година ушчувао је народ једнаке обичаје и једнаки основ живота. У овоме је разлог зашто су у нашој сељачкој породици женске запостављене v насљедном праву кућног темеља. Ну та неједнакост нема оправдања за грађанске породице и за други иметак који није »темељ« кућне задруге као што није оправданим овдје гдје ишчезава и престаје »задруга«. Насљедивши од давних времена правне обичаје. по којима је жена била запостављена у својим личним, имовинским, породичним,приватним и јавним правима, ми се не можемо лако да отресемо тих насљеђених препрасуда. Запостављеност жене одразује се и у нашим данашњим законима, у приватном и јавном животу. По Аустријском законику до пред мало година наша жена није могла да буде свједоком у опорукама, није могла да буде осим ако је мајка тутором дјеци или јој се постављало због сутуторства, премда жена којој је главни животни задатак одгајање дјеце има зато боље услове. И

данас треба жени привола мужа ако хоће да се бави трговином, премда муж може да буде и мање способан. У насљедном праву, негдје по позитивним законима а опћенито по уређеном обичају, често је неправедно била прикраћивана, особито у случају смрти без опоруке запостављала се је и ако јe она с мужем радила и стицала. Некидашњи конгрес правника у Сарајеву закључио је да се у неким смјеровима имаду ове неправде исправити. У јавноправноме животу код нас још вриједи Улпијаново начело прама којему жена нема још никаква утицаја у јавном животу, те joj се нијече oпћe, једнако право гласа. Сигурно би се наше јавне прилике побољшале кад би у јавном животу по праву а не само фуртим одлучивале и жене. Ублажиле би се жалосне партијске страсти, похлепа за власти и штетно искоришћавање јавности; жене би унијеле више практичног смисла, више ocjeћaja и истинске љубави за народ. У страстима јалове политичке препирке судјеловањем жена унишло би ваљда више благости, јер по Св. Писму није Бог жену умјесио из блата него створио од жива меса око човјекова срца. Ако је у првобитном људском друштву могла бити оправдана премоћ мужа над женом, јер је муж сносио већи терет и веће опасности и у борби са звјерима и непријатељима. био »бранич жене и племена« данас кад је цивилизација све ово преиначила у тежњи, да напусти мир и натјецање свих човјечанских сила у опћем напретку та је премоћ неоснована, јер у споменутом натјецају и жена има једнаку задаћу. Па и ако је на снази груби закон рата као изнимка, рату је сврха да поновно наступи трајни мир након потребна уравнотежења, а рат се данашњи не води више физичком мушком снагом, већ судјеловањем свих народних сила, техничком и умном организацијом, у којој и жена има одлучна удјела. Посљедице рата свакако ocjeћa жена најтеже, јер на њу остаје брига за дјецу, а за изгубљеном дјецом она жали вјечно и мајчина душа никада се не смири као што се никада не подижу гране врбе жалобнице, како каже једна руска ганутљива пјесма. Свакако наш народ сматра жену и у рату достојном суборницом, јер наша народна епопеја уз народне јунаке пјева и слави и Мајку Југовића и Косовку Дјевојку и Катарину Зрињску и многе друге јунакиње. Синтезу пак женине сарадње у јуначко доба »даје Црногорац својој дивној Црногорки, која му потпрашује пушке мале и којој он гинући оставља завјет: »а на дому храни синке, наду моју, Црногорко!« Ради те наде народне, ради дјеце, у којој се Домовина вјечно обнавља те коју храни и одгаја Жена, треба жени дати једнака права у нашем друштву. Сплит.

Д-р Иван Булић.

Једна мајна.

Пре неколико дана читали смо у у београдским дневним листовима извештај са судске расправе. на којој је била осуђена 18 годишња девојка за убиство свога детета на годину дана робије, а бабица, која јој је то помогла на две године. Девојка, служавка, родила је ванбрачно дете. Тражила је службу, без успеха јер је била с дететом. У том свом најтежем часу остала је сама самцата без заштите, без помоћи и однела је дете у Топчидерски парк и тамо га је оставила. Али, после три дана је била грижа савести због злочина тако јака да је поново отишла у Топчидер, узела мртво дете и однела га на гробље да га закопа. При том делу је била ухваћена и одмах признала све. На оптуженичкој клупи седела је сама, најужасније дане провела је сама, на робију ће отићи сама, јер за оца детета важи по српском закону noli me tangere! За онога који је у ствари кривац тога злочина, не

постоји ни суд, ни казна. Он може и даље несметано заводити незреле девојке и у најтежим тренутцима остављати их милој или немилој вољи случаја. Осуђена девојка, Словенкиња Алојзија Шрајбер, имала је 17 година кад је занела. Ко може с правом мислити да је била она свесна свих последица које проистичу из познанства са мушкарцем? Тешко је веровати и то да је она извршила злочин из моралне покварености. Кад би била без осећаја, без срца и само цинички убица, она се не би вратила опет по дете да га сахрани, Али, сувише је било за њу саму и срушила се под теретом. Тек 18 година и на робији, тек 18 година и у души један тежак грех, који не може избрисати никаква казна, тек 18 година и имати пред собом будућност без наде — таква је судбина младог створења у данашњем друштву, које се себично предаје уживању, које је слепо и глуво за патње ближњег. Таква је судбина жене, која мора у раној младости ући незаштићена у живот, јер живот за њу нема правде.

Конгрес пољских властелинки

Најјача пољска женска организација по броју својих чланова, по своме раду и по своме утицају, јесте удружење пољских властелинки (Ziemianek). Ziemian могли бисмо да преведемо на српски језик изразом „властелин“ мада није потпуно исто. Још мање одговара томе немачки израз „Rittergutsbesitzer.“ Приближно му одговара стари чешки израз „Zeman". Пољски „Ziemianie‟ су средње и мало, а често пута такође врло ситно племство, које живи на своме имању у провинцији. Велики Ziemianije прави су велики поседници, а њих је сразмерно мало. Пољска аристократија разликује се од ових властелина и твори групу људи за себе. Средњи властелин има земље као код нас по богатим крајевима већи сељаци, само да има много већу духовну и друштвену културу. Мали властелин по свом економском стању не разликује се много од нашег имућнијег сељака, али његова култура је много већа. Организација ових властелинки постоји од 1895 године и броји сада око 20.000 чланова. Поред ове организације постоје још „Кола младих властелинки", која су врло агилна. У овим организацијама влада консервативни и клерикални дух, али њихов рад не само међу чланицама него и у народу нарочито по селима у многом је погледу користан. Оне раде много на појачању економске и друштвене културе код сељака, нарочито раде на заштити девојака и деце, организују читаонице и библиотеке, предавања и курсеве и врло узорне школе за сељачке домаћице. У последње време све више се ове организације интересују такође за јавне ствари и политику, а нарочито за рад у самоуправним телима, пре свега у општинама у којима добивају све већи утицај. Недавно је у Пољској одржан трећи конгрес ове организације на коме су били поднесени врло интересантни реферати. Поред осталих г-ђа Чарновска реферисала је о успесима Пољкиња на међународном терену. Пољска организација одржава најтесније везе са романским организацијама; са Француском, Белгијом и Италијом, даље са Скандинавским Земљама; Шведском, Норвешком и Данском, па и са Енглеском и Канадом. Пољкиње су прихватиле Мусолинијево гесло: „Враћање земљи“ рекла је референткиња и почеле су интенсивно да раде у земљорадничкопросветним организацијама. Даље је изнела, да су се Аустријанке и Маџарице организовале по угледу на Пољкиње и од њих узеле статуте и систем рада. Сa најснажнијом швајцарском организацијом у Фрибургу одржавају најтешње везе. Пољске властелинке живо учествују у међународном друштвеном -животу и на многим конгресима играле су једну од првих улога. Учествовале су на свим међународним конгресима и конференцијама. Представнице Савеза властелинки учествују у међународном аграрном институту у Риму. Врло велику улогу играју у ме-

БпоЈ ‘2l,

»ЖЕНСКИПОКРЕТ«

Страна 3.